Šta je to preduzetništvo – primeri i prakse

Preduzetništvo nije nešto sa čime se radaš već se i uči. Itekako. I razlikuje se od menadžmenta po ideologiji i filozofiji. Preduzetništvo se može opisati u jednoj rečenici: Get shit done! Preduzimaš. Radiš. Ne sediš skrštenih ruku. Ne čekaš druge. Jednostavno uzmeš i završiš posao!

Preduzetništvo nije u svrsi pojedinca. Već mora biti u službi svih koji odlučuju. Čak i u velikim kompanijama gde preduzetništvo skoro da i ne postoji. Jedna od najklasičnijih definica Preduzetništava je:

Preduzetništvo je, jednostavno rečeno, svako preduzimanje nekog poduhvata – a preduzetnik je onaj ko preduzima taj poduhvat, ko je preduzimljiv. Poduhvat je najčešće poslovni, te se preduzetništvo može opisati kao osnivanje, organizacija i vođenje određenog preduzeća.

Ali, kao što rekoh, „ono“ je mnogo veće od toga. To je način života. Bez obzira da li pokretali sopstveni biznis ili radili za drugoga u tuđoj kompaniji. Preduzetništvo je poslovna aktivnost usmerena ka stvaranju novih materijalnih i društvenih vrednosti i menjanju stvari na bolje kroz pružanje novih proizvoda i usluga na tržištu.

Ili što bi brat Peter Drucker rekao:

Management is doing things right; leadership is doing the right things

A to se sve može lako i jednostavno iskazati kroz primere. I to na sprskom tržištu. Prvi primer su srpski mobilni operateri. I to knjiški primer kako to izgleda kada ne postoji preduzetništvo inkorporirano u korporativni kulturu i ideologiju jedne kompanije i njihove zaposlene. Da postoji, neko, barem jedna osoba, dosetila bi se i shvatila da treba da se ponude novi paketi sa mnogo interneta a malo razgovora i sms poruka koje više niko ne koristi. Ali nema preduzetničkog duha koji preduzeo nešto i prilagodio se realnosti, novom stanju na tržištu i novim preferencijama potrošača. O tome sam pisao mnogo puta, a vapaj korisnika na internetu i van njega je neumoljiv. No, sluha nema. Pravi preduzetnik, odnosno osoba preduzetničkog duha bi sela i stavila prst na čelo: „Hej, danas ljudi masovno koriste internet. Koriste viber, whatsapp. Poruke niko više ne šalje. Ljudi imaju stotine hiljada neiskorišćenih poruka i poziva. Šta da radimo? Znam! Hajde uvedemo nove pakete sa 10 puta više interneta i 10 puta manje poruka i poziva. Korisnici bi bili oduševljeni“. Nažalost, takve osobe nema. Muk.

Drugi primer je većina banaka gde ne postoje ljudi sa preduzetničkim duhom koji bi pokrenuli prilagođavanje novim vremenima. Izuzev par banaka gde ipak postoji makar jedna takva osoba. Kao na primer Unicredit banka gde je jedan čovek, predsednik izvršnog odbora, lupio šakom o sto i naložio da se hitno omogući firmama da primaju novac preko PayPala na devizni račun sa automatskim knjiženjem. Gotovo da nema druge banke koja nudi takvu mogućnost. Da povežeš korporativnu Visa Business karticu za PayPal i da knjižiš direktno na devizni račun ino uplate. Dobar deo banaka uopšte ni ne nudi Visa Business kartice. A ako nude, onda može da se plaća samo offline. Nije omogućeno online plaćanje. Strahovito, zar ne? Ali, to je samo delić. Recimo, 99% banaka još uvek traži pečat iako ne postoji zakon o pečatiu niti je firma dužna da upotrebljava pečat, shodno po zakonu o privrednim društvima. A gde je pružanje usluga prihvatanja kartica online? A otvaranje računa online bez odlaska na šalter. A…… Mnogo potencijala i mogućnosti, a jako malo rada na njima.

Treći primer su svakako mala i srednja preduzeća. Gde ljudi ne žele da ulože u vizuelni identitet, da naprave online šhop ili da počnu da prodaju preko domaćih sajtova za online prodaju proizvoda i usluga. Toliko je mnogo mogućnosti ali „lideri“ malih i srednjih preduzeća jednostavno nisu spremni, niti imaju dovoljno novca, da probaju nove stvari, da rizikuju, da preduzimaju. Koliko znate butika da ima nalog na društvenim mrežama? Koliko pekara znate da su omogućile online poručivanje i dostavu? Koliko automehaničara znate koji zakazuju servis preko Instagrama? Koliko farbara znate gde možete online da naručite farbu a da ste prethodno isprobali paletu preko njihovog sajta? Pa potom istu tu poručili i pokupili u njihovoj radnji, ili direktno platili online pa vam dostavili fizički? Ili zamislite apoteku kojoj kažete koje sve lekove pijete a onda vam oni pošalju sve lekove upakovane u zatovrene kesice na kojima piše vreme kada treba da se popiju? I o tome više nikad ne razmišljate? To postoji na zapadu i zove se PillPack.

Neko se dosetio, odnosno razmišljao je preduzetnički i zapitao sebe: „Kako mogu da unapredim poprilično dosadan i nemaštovit posao poput prodaje lekova“. I onda je jednostavno usavršio apoteku. Šta mislite da li bi uspelo u Srbiji? Još bolje pitanje: Da li bi se ovoga ikada ijedan vlasnik ijedne apoteke setio? Odgovor je lak: Ne bi. Jer Srbima nedostaje preduzetnički duh. Ima ga jako malo. Gotovo statistička greška.

Eto, to je preduzetništvo.