Kako treba da izgledaju moderne firme? I da li 9-5 posao umire?

Ustajem u 6 ujutru. Perem zube. Pijem kafu. Oblačim se. Izlazim iz kuće i zaključavam vrata. Dolazim do stanice i čekam gradski prevoz 15 do 20 minuta. Žurim na posao. Gušim se u smogu neokupanih ljudi prljavih zuba. Sa leve strane mi je lakat gospodina od 70 godina u oku, a sa desne strane mi je zabijen nokat u bubreg mlađane moderne fensi devojčice. Uspevam da stignem na vreme na posao. Palim kompjuter, čitam online novine. Jer knjige su zabranjene na poslu. Zabranjen je i Fejsbuk. Tviter nije jer niko od menadžmenta u firmi ni ne zna šta je to. Za Linkedin nisu ni čuli. Završavam sa čitanjem vesti, prešao sam sva dnevno-politička dešavanja, upućen sam. Bacam se na posao. Radim. A sedim. Bez prekida. Ne smem da ustanem. Ne daj bože da šef vidi da nisam na radnom mestu. Važna je forma a ne suština. Prati se svaki korak. Nije važno da li išta radiš, već da postoji privid da nešto radiš. Kad ostaješ i duže od pola sata nakon posla niko ni hvala da kaže. Kada zakasniš jedan minut na tebe se svali svo drvlje i kamenje ovog sveta. Mozak te boli. A tek je pola radnog vremena. I dalje radim. A i dalje sedim. Približava se kraj radnog vremena. Ustajem, pakujem se i izlazim. Teškom mukom vučem nogu ispred noge, ka stanici gradskog prevoza. Stižem. Ulazim. Gužva još veća. Vazduha još manje. Uspevam da preživim put gradskim prevozom do kuće. Nekako. Polako koračam kući. Iz džepa vadim ključeve od ulaznih vrata. Iscrpelim prstima otvaram vrata. Prelazim prag. Zatvaram vrata. Prelazim u čučeći stav i jecam u sebi: „Bože, da li ovako svaki dan do kraja života?“. Iz kuhinjskog kabineta vadim konopac, polako obmotavam oko brave, prelazim u čučeći stav, stavljam konopac oko glave…………………

Ne, ovo nije neka scena iz neke tamo knjige. Romana. Naučne fantastike. Ovo je svakodnevni život većina građana ne samo Srbije već i Sveta. Nemaju svi tu sreću da rade u naprednim, modernim firmama. Koje poštuju svoje zaposlene. Koje im daju više slobodnog vremena koje mogu da provedu radeći na sebi. Gde smeš da se porodiš i odeš na porodiljsko i trudničko ne strahujući za svoj posao. Gde smeš da se razboliš. Gde imaš slobodu. Da, postoje firme gde možete u sred svog rada jednostavno ustati, išetati iz kancelarije i ušetati u Play Room. „Kancelariju“ koja je puna „igračaka“. Sony Playstation, Wii, bubnjevi, gitara, TV, bilijar, stoni fudbal. Ako niste raspoloženi za takav vid relaksacije, onda prosto odštetate u drugu „kancelariju“ koja je zapravo biblioteka. Puna knjiga. Uvalite se u lazy bag i krenete da čitate. Šta god vam duša i um ište. A kada završite? Pa ništa. Napunili ste baterije i vraćate se za svoj radni sto i nastavljate da radite. Ako ste bolesni, zaista ne idete na posao. Niko vam ne stoji za vratom i bičem vas tera na posao. I nemate nikada želju da lažete da ste bolesni jer volite svoj posao. I jedva čekate da ozdravite (kada ste bolesni) kako biste se vratili drugoj kući – poslu koji volite. Da, moguće je.

Ali kakva je produktivnost ljudi ako mogu da rade šta god hoće i požele na radnom mestu?

Rađena su mnoga istraživanja na ovu važnu temu, i čak ne čitajući ih zapitajte se: Da li je jedan Google zaista toliko glup da dozvoli svojim radnicima da igraju bilijar na radnom mestu? Ili da jedan Infostud dozvoli „radnicima“ da igraju stoni fudbal? Da li su zaista toliko glupi? Ako su toliko glupi, zašto takve firme beleže enormne procente rasta uprkos svetskoj ekonomskoj krizi? Imam prijatelje u infostudu sa kojima sam „pikao“ „stondžu“. Imam prijatelje i u Limundu, i tako svi zaposleni imaju nekoliko dana rada od kuće. I zamisli, svi obožavaju svoj posao i svoje radno mesto. Čudno? Zato što postoji jedna tajna formula koja kaže Srećan zaposleni = Srećan klijent. 

Neko će reći „Lako je programerima, dizajnerima, oni sve to mogu da rade od kuće“. Tačno, postoje neke profesije gde nije sasvim moguće izbrisati „9-5“ poslove. Recimo šalterski radnik u pošti, banci, ili u poslovnici mobilnog operatera. Ali, i to će vremenom izumreti. Banke su počele polako ali sigurno da uvode online šaltere gde je moguće apsolutno sve završiti preko interneta. Potrošači ne žele da gube vreme u redovima čekajući. Vreme je novac. Ljudi će radije provesti vreme u parku sa decom, u kafani sa prijateljima ili u kafiću ispijajući skupe kafe umesto čekajući u dugim redovima. Tako, na primer, Societe Banka otvorila je prvu online ekspozituru  gde je moguće skoro sve uraditi preko interneta, od izdavanja kreditne kartice, potrošačkog kredita do polaganja novca na dugoročnu štednju. Pitanje je vremena kada će Narodna Banka Srbije dozvoliti da se izmeni užasna procedura „Upoznaj svog klijenta“ koja koči progres, pa time i otvaranje računa u banci preko interneta uz digitalni potpis. Čak i da se to nikada ne desi, svakako će se birokratija i vreme provedeno u bankama smanjiti za neverovatnih 90%. Šta to znači? To znači smanjivanje zaposlenih na šalterskim poslovima. Ne samo u bankama, već svuda. Još kada se na sve navedeno doda i emancipacija i veća edukovanost ljudi na ovim prostorima, zaključak je sasvim jasan. „9-5“ će umreti. A to će doneti veći lični i poslovni prosperitet kako zaposlenih tako i kompanija. Jer zaposleni će biti srećniji, zadovoljniji sa više slobodnog vremena, većim ličnim razvojem, čime će više doprinositi kompaniji u kojoj rade. Već sad moderne kompanije praktikuju da zaposlenima daju jedan do dva dana rada od kuće bez dolaska na posao. I to je način motivacije. Nije sve samo u novcu. Sloboda nema cenu. A dati zaposlenom slobodu da radni dan organizuje kako on želi, pa makar sedeo u gaćama kod kuće i radio, so be it!

Pa ako je to sve tako, kako je moguće da 9-5 posao još uvek postoji u Srbiji? Svetu? Odgovor za Srbiju je jako jednostavan. Neki poslovi jednostavno nisu mogući kroz rad od kuće. U nekim poslovima su potrebni svakodnevni sastanci koji ne mogu baš uvek da se rade online. Ponekad ništa ne može da zameni pogled oči u oči. Naravno, tome treba dodati i to da smo još u 16. veku. Još uvek važi Forma > Suština umesto obratno. Još uvek smo komunističko društvo gde se na pogrešan način meri produktivnost. No, i to će se promeniti. Vremenom. Sve više se Srbija otvara prema svetu, i sve više se otvaraju moderni, inovativni startupovi i same firme. Sa povećanjem broja takvih kompanija koje vrednuju svoje zaposlene, menjaće se mentalitet naroda. Za sve je potrebno vreme. Ništa ne može preko noći. Svi smo svedoci otvaranja i velikog broja Coworking prostora širom Srbije. Niču kao pečurke posle kiše. Upravo zato što ljudi polako počinju da shvataju kako treba poslovati u 21. veku. A i vole kada za manje novca dobiju više, plus svakodnevni networking. O coworkingu ću pisati detaljnije nekom drugom prilikom. I ne treba zaboraviti frilensere koji već sada rade kada hoće, kako hoće i koliko hoće, a sve preko interneta i na taj način zarađujući. Programeri, dizajneri, prevodioci, i mnogi drugi profesionalci već sada iz Srbije rade globalno, preko interenta, iz topline svog doma bez obaveze da ustaju u 6 i gube 3 sata u prevozu kako bi došli u svoju „kocku“ na poslu. 

Zato, svaka firma, bez obzira koje veličine bila i čime se bavila mora biti Otvorena. Bez zatvorenih „kocki“. Zaposleni treba da se druže, da povećavaju kreativnost i produktivnost jedni drugima. A direktor treba da bude sa njima, a ne izdvojen u najvećoj kancelariji sa, naravno, sekretaricom. Svi, kao jedna porodica. Mora postojati „Play Room“ gde zaposleni mogu izbaciti svoj stres i time povećati produktivnost. Mora dozvoljavati zaposlenima rad od kuće barem jedan dan u radnoj nedelji. Mimo svih slobodnih dana i plaćenih godišnjih odmora.

Šta vi mislite, kako treba da izgleda moderna firma? I hoće li „9-5“ izumreti u Srbiji i kada? Pojavom robota? Nestankom same Srbije?