U Srbiji se uspeh ne prašta, a kamoli neuspeh. Sramota je pasti. Sramota je neuspeti. Jer, čim niste u nečemu uspeli vi ste propalitet. Lični neuspeh. Neznalica. Glupak. Mi jednostavno nismo zemlja gde postoji kultura neuspeha. Naročito u startap svetu. Ne postoji čak ni kultura uspeha. Ako neko uspe to je zbog sreće, okolnosti ili kriminala. Nemoguće je legalno i pošteno uspeti u ovoj zemlji. Ma koliko sjajnih primera postojalo oko nas koji dokazuju suprotno. U ovoj zemlji jedino si uspeo ako se zaposliš kod nekoga, ili ako se zaposliš u državnoj instituciji. Pokretanje privatnog biznisa je put kojim se najređe ide. Da ne grešim dušu, jedino mesto u Srbiji gde se podstiče je Novi Pazar. Jer je kultura tamo potpuno drugačija. Sećam se priče koja otprilike ide ovako: Mlad momak je odlučio da pokrene biznis. Nebitno da li je offline ili online. U kući njegovih roditelja okupili su se svi. Od roditelja, preko rođaka, daljih i bližih, pa sve do prijatelja i poznanika. Momak je prvo svima izložio plan. Onda je svako od prisutnih rekao šta misli o tom planu. Nekome se sviđa, nekome se ne sviđa, neko misli da je to vrhunska ideja, neko misli da je to najgora ideja koju je čuo u životu. Ali, ono što te ljude (kulturno) razdvaja od drugih je to što su, nakon završetka svog izlaganja, prišli momku, poljubili ga, poželeli sreću i ostavili novac na jastuk. Svako ko je došao je ostavio barem 100,00 eur. Neko više neko manje, ali toliko u proseku. Da mu se nađe. Da mu pomognu da pokrene svoj startap. Poželeli mu sreću i otišli. Vidite, tu je razlika. Ja kada sam sa svojim prijateljima pokretao svoj prvi startap za spajanje dizajnera iz celog sveta sa klijentima kojima je potreban dizajn, nikog nije bilo da nas podrži. Roditelji su nam govorili da smo ludi. Da uzalud trošimo novac. Prijatelji su nam se smejali. U fazonu: ko još normalan pokreće startap u Srbiji i da li smo mi normalni. Šta ako ne uspemo? ŠTA AKO NE USPEMO?
Šta ako ne uspemo?
Najvažnije pitanje koje svako može sebi da postavi pre nego što krene u preduzetničke vode. A odgovor je nikad lakši: Ništa. Apsolutno ništa. Ideš dalje. Padneš. Ustaneš. Padneš. Ustaneš. Znate za onu igricu Angry Birds? Koja je kreatorima donela milione evra lične zarade? Dok većina ljudi misli da je uspeh došao preko noći, zapravo nije. Jer je Angry Birds uspela tek iz 51. puta! 50 puta su pali. Imali su pedeset neuspeha! I nistu stali. Ustajali su. Nastavljali da se bore. I na kraju uspeli.
Zašto nam je propala Dirura?
Kada sam pokretao GreenDesign.rs radio sam sve kako ne treba. To je bio moj prvi startap, moj prvi biznis. Nisam imao dovoljno znanja i veština. Svež sa fakulteta. Ali sam se ohrabrio. I sa prijateljima pokrenuo regionalni servis bez ijednog istraživanja. Sedeo sam sa bratom i prijateljima, razmišljali smo šta da pokrenemo. Jednostavno smo hteli da pokrenemo nešto. Onda smo došli na ideju da pomognemo dizajnerima da budu zaista plaćeni za svoj posao, da ih niko ne vara, a da usput pomognemo klijentima da dobiju mnogo više ideja za svoju dizajnersku potrebu. I jednostavno smo krenuli. Imali smo taj „gut feeling“.
Sa druge strane, kada sam sa jednom drugom ekipom ljudi pokretao Diruru, radili smo sve „po knjizi“. Shvatili smo šta nedostaje na domaćem i regionalnom tržištu. A to je online platforma za kupovinu i prodaju ručno rađenih proizvoda, unikada i rukotvorina. Takvi artikli su se prodavali masovno, ali kad kažem masovno zaista mislim masovno, i to preko Fejsa. To je prosto užas bio. Nama (najviše meni) se to gadilo. Iz dna duše. Prvo, kupovina bilo čega preko Fejsa je neozbiljno u krajnju ruku. Kao drugo, jako je nebezbedno. Ne znaš ko stoji iza kog naloga, ljudi dobijaju tvoju adresu, ime, prezime i druge važne podatke. Plaćaš im na neke uplatnice, ne znaš ni kome plaćaš. Sutra, verovatno ti kupljen (i plaćen) proizvod neće ni stići. I to nije sve. Većina umetnika koji su pravili te proizvode nisu mogli dovoljno dobro da se istaknu na domaćim i regionalnim sajtovima na kojima se prodaje sve, od igle do lokomotive. A i jednostavno su voleli Fejs. Ipak, veliki je procenat ljudi u Srbiji i regionu koji internet poistovećuju sa Fejsom. Sećam se jednog mlađeg čoveka oko 35 godina koji mi je rekao da nema email adresu ali ima Fejs. Kada sam ga pitao da li shvata da je nemoguće imati Fejs bez email adrese samo je ćutao. Jer ne shvata ništa. Njemu, a i drugima je Fejs sve. Čak smo i samo ime smišljali gotovo pola godine! Da bude kratko, da bude „catchy“ i nadasve da bude slobodno na svim domenima uključujući i .com
Ne verujte istraživanju i anketama
I tako došli smo na ideju da napravimo „nešto“ što će uvesti neki red na ovo tržište. Da ne kažem nišu. Ali, kako smo znali da je Srbija izuzetno malo i bedno (siromašno) tržište nismo bili sigurni da li ćemo moći da monetizujemo naš projekat. Zato smo se dali u veliko istraživanje tržišta. Opet, neki od koraka „by the book“ koji svaki startap mora da prođe. Jel da? Ono što nismo ni slutili jeste koliko istraživanja mogu da obmanjuju. Prvo, važno je da imaš veliki uzorak. To nije problem. Mene lično prati veliki broj ljudi na društvenim mrežama i jako brzo smo dobili veliki broj podela našeg istraživanja preko Google Formsa. Imali smo preko 1.000 odgovora i to od ljudi sa celog Balkana. Sasvim dovoljan uzorak. Uspeli smo da targetiramo baš ljude koji vole da kupuju rukotvorine, kao i baš umetnike koji prave te iste rukotvorine. Tu smo došli do prvog odgovora zašto treba da pokrenemo Diruru. Ljudi vole da kupuju okvakve proizvode, i troše dovoljan iznos novčanih sredstava mesečno na iste. Dalje, kada smo segmentirali ispitanike, i dobili neke osnovne odgovore, počeli smo da radimo dalja istraživanja po navedenim segmentima. Prvo smo kontaktirali sve prodavcec (umetnike koji proizvode ove proizvode) i zamolili da odgovore na novu anketu. Tu smo saznali kakav način plaćanja provizije žele da imaju. Jer i mi moramo da živimo. Dirura mora da živi. Servis ne može biti besplatan. Mora da postoji plan monetizacije. Prvo smo mislili da postoji mesečna pretplata bez obzira na broj prodatih predmeta. Posle smo mislili da naplaćujemo proviziju od svakog prodatog predmeta poput eBaya, Limunda, Etsya. Zato smo i počeli sa dodatnim istraživanjem gde su nam prodavci rekli da bi više voleli da plate servisu tek kad nešto zaista i prodaju. Što je i logično. Sa druge strane, sve koji su se deklarisali kao kupci pitali smo koliko mesečno izdvajaju za ovakve proizvode, koja im je ukupna plata, način ponašanja na internetu i društvenim mrežema, i tako ti neki standardni market research upitnici. Gde smo uvideli da su ljudi zaista voljni da kupuju i da novca ima. A za kupce je sve besplatno, pa je tim naša sreća bila još veća jer nije bilo opterećenja ka kupcu, ni na koji način.
E tu je bio prvi zajeb. Ljudi odgovaraju lažno. Pretvaraju se da su nešto što nisu, ili da žele nešto što ne žele. Svesno ili nesvesno, ja to ne znam. Možda ni sami ne znaju šta žele. To treba da odgovori armija psihijatara i stručnjaka iz sličnih oblasti. Dakle, čim smo pokrenuli servis, postojao je promotivni period. Ogroman broj prodavaca (umetnika) se sjatio na sajt i već posle mesec dana smo imali neverovatan uspeh: preko 500 proizvoda u ponudi. Taj broj je rastao svakodnevno, neslućenom brzinom. Ali, šta vam vredi ponuda kad nema potražnje? Zar ne? Osnova ekonomije? Logike? Ljudi jednostavno nisu kupovali. Odnosno, jako retko. Kako sam ja bio zadužen za marketing, bili smo prisutni u gotovo svim relevantnim medijima. Čak smo dospeli i u Crnogorske Vijesti, i to štampanom izdanju. Imali smo prodavce iz cele regije. Prodavali su se predivni predmeti. Lično sam, najsiskrenije, kupio više predmeta koji krase moju kuću danas. Sjajnih je tu stvari bilo, od predivnih steampunk minđuša, preko unikatnih predivnih (i povoljnih) torbi devojke Tanje Jelić kakve nemaju da se kupe ni u najfensi radnjama u Ušću, pa sve do neverovatnih umetničkih držača za ključeve u oblike predivnih 3D slika. Jedan takav držač za ključeve mi sada krasi hodnik. Ali, sve je to lepo, na papiru. Ljudi nisu mnogo kupovali. Iako se vest o nama brzo proširila, svi su pisali hvalospeve (neplaćene zaista, nismo imali novca za to niti volim takve stvari). Ulagali smo sredstva i u Facebook reklame kao i Google reklame. Ništa nije pomagalo. A koga kod da pitaš svi su bili oduševljeni servisom. Samo ukucajte Dirura u Google i videćete o čemu govorim.
Početak kraja
Još jedan od velikih problema je međutrgovinska razmena između zemalja – ukratko carina. Jako je teško slati iz Srbije neki proizvod u Hrvatsku, i obratno. Troškovi slanja su često više puta veći od cene samog proizvoda. Pa to što smo bili regionalni nije mnogo značilo. Hrvati su trgovali između sebe, Srbi između sebe i slično. Ne svi, ali većina. Projekat je počeo polako da puca po šavovima. Jedan od članova tima je isti i napustio, prevremeno. Iako smo, pre početka zajedničkog pokretanja biznisa, svi jasno dogovorili i potvrdili da se ulaže na duži rok i da je potrebno vreme jer ne može sve preko noći, jedan je odustao. Kako je bio programer, to je naš mali brod izuzetno poljuljalo. Na sreću, ostao je još jedan, ali je teško celokupan posao prevaliti na jednu osobu. Naročito ako još uvek nismo sve programerske stvari završili. Počeo je da pada moral, a time i produktivnost tima. Recimo, u početku je bio promotivni period pa nismo bili napravili sistem za skidanje provizije i račune korisnika. To je trebalo napraviti. A to nije nimalo lako. Ali smo uspeli nekako i to da napravimo. Kada smo napravili, nismo imali šta da naplatimo jer se gotovo ništa nije prodavalo. Ubrzo smo tu opciju ugasili i produžili promotivni period. Pa smo odlučili da pokušamo da uvedemo promovisane predmete u Top Kategoriji, i to naplatimo. Niko nije hteo da plati. Na kraju smo potpuno ukinuli bilo kakvo plaćanje i uveli reklame na sajt. Ni to nije ništa mnogo pomoglo. Još je više naružilo sajt i oduzelo mu smisao. Svakim korakom smo išli dublje i dublje u blato. I na kraju smo rešili da stavimo katanac. Posle skoro dve godine postojanja, shvatili smo da nema poente ići dalje, ulagati i sebe i novac u projekat koji očigledno neće pobediti stare navike Srba, Hrvata i ostalih u regionu. Ljudi jednostavno vole nesigurnu kupovinu preko Fejsa, tako su navikli i ne možeš im ništa.
Prihvatili smo tu činjenicu.
Eutanazija startapa
Koje pouke možemo izvući iz „neuspeha“? Da je to jedan od odličnih životnih i biznis puteva. Naučiš mnogo. Niko ti ne može platiti takvu školu. Ovakve stvari nećeš sigurno naučiti na fakultetu. Jer tamo nema ko da te nauči ovim stvarima. Kako i koje ljude da biraš kada pokrećeš neki projekat. Kako da finansiraš projekat. Kako da radiš istraživanje tržišta ali da rezultate uzmeš sa dozom rezerve i da više veruješ svojoj intuiciji. Kako da izdržiš kada je teško i kada se sve raspada. I na kraju, najvažnije, kako da znaš trenutak kada treba da odustaneš. Ovo je možda i najvažnija stvar koju sam naučio. Treba znati, obrisati suzu, i reći: dosta! Teško je. Zaista. Nije lako. Ali je neophodno. Neke stvari jednostavno ne treba razvlačiti. Kao loše veze kad se razvlače, pa se ljubavnici na kraju poubijaju, tako i u svetu biznisa. Eutanazija startap,a što ja volim da kažem, je sasvim legalna.
15 thoughts to “Zašto je naš startap Dirura.com propao i kako prihvatiti neuspeh”
Sjajna priča, ali pogrešni zaključci…nisam shvatio poruku autora: „ne verujte istraživanju i anketama, ljudi ne znaju šta žele“ ili „ljudi vole nesigurnu kupovinu i ne možeš im ništa“??
mislim da autor tek treba da izvuče prave zaključke.
Nisam pratio Diruru, ali na prvu loptu na osnovu ovoga: prevelika očekivanja, nedostatak znanja o tržištu, nejasan brend, nedefinisan biznis model, nejasno partnerstvo sa konkurencijom…takođe nije do kraja rečeno da li su se kupci sjatili na sajt a nisu kupovali ili ih nije ni bilo?
Ljudi ne smatraju kupovinu preko Fejsa nesigurnom. Ima je i te kako, odvija se normalno, a broj prevaranata je isti kao i na Limundu, KP-a i tsl. Prodaci vole prodaju bez provizije, to je razlog što se najčešće odlučuju za Facebook (ili KP). Tek ako prodaja ide jako dobro biće spremni i da plate, ali prvo moraju da zarade nešto da bi osetili korist od toga.
P.S.
može li link do prodavca umetničkih držača za ključeve?
„Hajde da se ne lažemo“, često ima običaj da kaže jedan moj prijatelj.
Velika lična pobjeda je priznati sopstveni poraz. A upravo za to ima snage „Zverko“.
A samo pobjednici na duge staze realno gledaju na privremene poraze i greške koje to ustvari nisu ako se iz njih nešto nauči.
Želim Ti svaku sreću na putu do realizacije realno zacrtanih ciljeva.
Otprilike:
– ne treba se klasicno pripremati za startup nego raditi po osecaju?
– sustina svega vasa nerealna procena o celoj prici, zasnovana na istrazivanjima?
Koji ti je konkretan savet?
Meni su tvoji tekstovi uglavnom dobri jer delujes iskreno i ne glumis uspesnog biznismena.
Naravno da treba vršiti istraživanja ali se ne treba uvek oslanjati na njih jer nisu uvek istinita i mogu obmanjivati. Neke od najvećih firmi u svetu su nastale bez ijednog jedinog istraživanja poput Applea, Virgin Airlinesa i drugih.
Više treba verovati sopstvenom osećaju
Istrazivanja su dobra ako ih postavis dobro i imas dobar uzorak. To nisi imao i nisu ljudi lagali jer statisticki ne moze da te laze 1000 ljudi nego ili nisi iimao prava pitanja ili si imao uzorak pogresan. Ovo drugo mi se cini tacnim jer ankerta preko neta nikad nije pravi uzorak kod nas.. I dalje ako si video ds ne ide oste trebali dalje da insistirate na uskom segmentu hand madea nefo da koporate uspesne sa nacinom prodaje i asortimanom pa posle kad krene da se polako specijalizujete prema traznji.
Reklo bi se iz teksta da je autor malo toga naucio. Moj skromni utisak je da autor teksta ima pre svega veliki problem sa egom, a tekst je pre svega modni, jer to sada cool da se napise kako si pametan zato sto si odustao od projekta. Iz teksta se vidi da autor nije naucio mnogo toga, a o tome kako anketama ne treba verovati je tek, pa nebuloza vrhunskih razmera. Takodje, svi danas pokrecu startape, a pojma nemaju ni sta je startup ni koja se metodologija koristi za njegovo pokretanje. Opsti utisak je da danas ljudi dozivljavaju startup=internet projekat sto nema veze sa mozgom.
Moj potencijalno pogrešan zaključak je da ste sve uradili „by the book“ ali amaterski. Istraživanje tržišta ste uradili tako što ste sami napravili upitnik? Osim ako nemate u timu osobe stručne za te stvari taj trud vam je bio uzaludan, jer pogrešna pitanja vode do pogrešnih zaključaka i tu bi i našao koren problema. U svakom slučaju ste ostvarili uspeh, možda niste prodali vreme i živce po pravoj ceni ali ste malo razmrdali tu nišu. Bravo!
Kako sam pokusao da tekst svedem na razumnu meru naravno da nisam opisivao celokupno istrazivanje trzista koje ukljucuje i biznis plan uključjući SWOT analizu, analizu konkurencije, i mnoge druge aspekte. Anketiranje je samo jedan od koraka.
Hvala
Ne znam odakle bih počela, a da ne razvučem komentar do beskraja.
Često pominjem Diruru ne kao nešto do sada neviđeno ( jer je bilo sličnih pokušaja tipa Artijana, Handmade.rs ), nego kao projekat koji nije „na crno“. To je izgleda i jedan od većih problema naših prosotra. U stvari to je vrzino kolo iz kojeg se teško može izaći.
Ja se bavim ručnim radom i imam ogromnu želju da to što radim uvedem u legalne tokove, ali iskreno, to je teško izvodljivo ( prelazno rešenje mi je da sam osnovala sa drugaricama udruženje ) jer jedna osoba ne može fizički da postigne da napravi dovoljno proizvoda i ispuni sve zahteve preduzetničke radnje da bi se obezbedila sredstva za pokrivanje svih troškova ( čak i kada je u onoj kategoriji sa minimalnim porezom ). Ovo važi pod uslovom da pričamo o proizvodu koji je ručno rađen, unikatan ili rađen u vrlo malim serijama, izrađen od kvalitetnog materijala i kvalitetne je izrade. Takve proizvode nije lako prodati jer iziskuju vreme, a samim tim i više koštaju. Danas se kod nas svašta svrstava u ručni rad i neke stvari su potpuno izgubile smisao. O tome bih mogla naširoko, ali nije mesto.
Ja nisam bila član Dirure, iako sam znala za projekat. Nekako sam imala osećaj da će se kao i kod ostalih portala i ovo pretvoriti u vašar. Ni jedan portal za prodaju rukotvorina nema kriterijum kada su izlagači tj. prodavci u pitanju i mislim da to ne valja. Kada i mi rukotvorci i vi koji želite da nas promovišete i pomognete nam u prodaji, shvatimo da za dobru prodaju treba imati interesantan, originalan, kvalitetno urađen proizvod kao i mnogo dobru fotografiju koja ga prezentuje možda će stvari krenuti na bolje. Ne znam, ja žudim da Srbija ima sajt kao što je Etsy. Ne mislim na masovnost, posetu, prodaju ( jer verovatno nije toga bilo u početku ) mislim najpre na originalnost ponude ( kao i kvalitet radova i fotografija ) koja bi takav portal izdvojila iz mase i učinila ga vidljivim i prepoznatljivim. Takav sajt ne sme da liči na pijac sa trećerazrednim proizvodom koji je jeftin i kojeg ima na svakom ćošku. Ako nekada budeš razmišljao da pokreneš nešto, rado ću se priključiti, ako budem ispunjavala uslove, naravno. Srdačan pozdrav i svako dobro ti želim.
Svežina čuti i primere kada ti nešto ne krene, i pored svih priprema.
Treba imati hrabrosti krenuti u preduzetništvo, a još više da posle neuspeha ustaneš i nastaviš dalje.
„Ljudi odgovaraju lažno. Pretvaraju se da su nešto što nisu, ili da žele nešto što ne žele. Svesno ili nesvesno, ja to ne znam.“
Čuo sam primer kako kod telefonskih anketa znaju da su podaci iskrivljeni, tako veći broj ljudi kaže da čita Politika nego što to stvarno radi.
Razlog: ne žele da priznaju drugima da čitaju ipak Kurir.
Možda ste imali validno istraživanje tržišta, ali na nesreću imali ste pogrešne informacije, da ne kažem predubeđenja, vezana za pouzdanost kupovine preko Fejsbuka. Ne poznajem kupca koji je prevaren od strane prodavca, jer su to ipak ljudi s imenom i prezimenom i svaka negativna reklama samo bi im donela „zatvaranje radnje“, ali zato znam mnogo prodavaca čiji „kupci“ su odustajali od kupovine tek kada bi im poštar doneo narudžbinu koja se, inače, najčešće plaća pouzećem. I druga, verovatno stvar koju ste prevideli, jeste činjenica da je reč mahom o jako jeftinim proizvodima- pre nekoliko dana sam pročitala da devojka iz Niša prodaje za 1000 din nešto što devojka iz Bg prodaaje duplo skuplje. I sad dodajte svoju proviziju, ne verujem d aje bila ispod 100 din i troškove dopremanje, to ispadne bar 40 odsto skuplje. Treće- transakcija se vrlo često obavlja tako što se dve osobe sretnu tuitu- i nema ni laži, ni prevare.
Tako da ipak ima neke koristi od propasti ideje- nekoliko dobrih lekcija za sledeći projekat.
Kao neko ko se bavi ručnim radom, i isti prodaje i na stranim sajtovima poput Etsy, ALM, Dawande, ali i na Fejsbuku, čula sam za Diruru međutim me nije privukla. Zašto? I ovo kažem iz najbolje namere, sajt mi nije estetski bio privlačan, kako njegov dizajn, tako i i izbor prodavaca na sajtu, niste imali kriterijume u pogledu fotografija, koje su najbitnije kod onlajn prodaje. Ako pogledate bilo koji od gore navedenih sajtova, videćete da se obraća pažnja na fotografiju, da se pravi selekcija prodavaca itd. Jednostavno, imali ste super ideju, ali niste obratili pažnju na dizajn, i po meni se sajt ni po čemu nije razlikovao od Arijande i Handmade.rs. Druga i mnogo bitna stvar je što elektronska razmena novca i dalje ne funkcioniše kako treba u Srbiji. Tačnije ne funkcioniše uopšte.
O ukusima ne treba raspravljati, to sam više puta lično i profesionalno zakljačio. Zašto? Zato što recimo Etsy (po mom mišljenju) nema nikakav dizajn. Jedna velika praznina a opet su uspešni. Sa druge strane, jedan od najružnijih sajtova (po mom stručnom i ličnom mišljenju) na svetu su eBay i Amazon pa opet zarađuju milijarde.
Kako se ovim poslovima dugo bavim, i imam velikog iskustva, tvrdim da neuspeh nema veze sa dizajnom već sa stvarima o kojima sam već pisao. A najveći razlog je upravo besparica i needukovanost potencijalnih potrošača. Ista je priča i sa fotografijom. Mi smo edukovali sve prodavce da prave kvalitetne fotografije, davali im savete na koji način, pod kojim uglom i kako napraviti kvalitetnu fotografiju. Nisu svi primenjivali. Ali nije tačno nije bilo takvih. Bilo je izuzetno ozbiljnih prodavaca koji su imali vrhunske fotografije. Znam to jer sam disao projekat i pratio ga u svakom koraku.
Takođe, ne znam šta je Arijande (nikad čuo), ali Handmade nikada u životu nismo razmatrali kao ikakvu konkurenciju. Uporediti sajt Dirure sa Handmade.rs je krajnje neumesno. Zašto to kažem? Pa zato što smo i za dizajn radili istraživanje, da vidimo kako se ljudima dopada i ogromnoj većini (preko 97%) njih su se oduševili dizajnom Dirura.com
Pozdrav
Hvala na podeljenom poslovnom iskustvu, nekim startaperima može da koristi. I ako mogu da primetim da smo kao narod prvi u svetu po pametovanju uspešnijima u poslu od nas, tako se i u većini komentara ispod ovog teksta potvrđuje rečenica sa početka „U Srbiji se uspeh ne prašta, a kamoli neuspeh“.
Može se napraviti FB nalog bez e-mail adrese. Postoje razne mogucnosti. :\
FB u svojim servisima odavno ima tu mogucnost, a tu su i alternative.
Prvi, najednosavniji je preko broja telefona. Zatim, najstarija metoda je preko privremenih mail adresa. Mail postoji samo dok se nalog ne otvori, ili dok ne istekne određeno vreme, i tome slično. Mislim da servisi koji pružaju privremene adrese korisnicima, danas u najvećoj meri i opstaju zbog takvih potreba.
Mada treba proveriti @facebook prilikom zamene, recimo ove spomenute privremene adrese (nisam siguran da li FB ima nešto protiv).
Mada u budućnosti možete očekivati drastične promene pri registraciji i otvaranju naloga za internet servise. Budite spremni na to, iskažite svoje mišljenja bez ustezanja, naroćito ako smatrate da ste na bilo koji način uskraćeni ili potencijalno ugroženi. Promene će se desiti, vi odlučujete da li ćete u njima učestvovati!
Ostatak teksta je dobar. I svugde je tako, generalno razlika je u mikro sredinama. Tako da, negde tamo može biti i gore od ovoga ovde. Tako nam je! (da ne opterećujem ovaj komentar, mnogo sam daleko otisao; sklanjam oko 160 reči motivacionog nadahnuća za narednu priliku)
SVE ŠTO NAM JE POZNATO NA OVOJ PLANETI NASTALO JE IZ NIZA GREŠAKA.
To je potpuno prirodno. Evolucija čoveka, nije ništa drugo nego gugačak niz grešaka i pokušaja.
Pozdrav.