Komentari i ocene na internetu i zašto im ne treba verovati

Botovi. Ne znam postoji li išta gore od toga. Jedno od najodvratnijih zanimanja u istoriji čovečanstva. Ne, ne mislim samo u politici. Ovde govorim o biznisu. Da, postoje biznis botovi. Ljudi koji idu po internetu i pišu negativne komentare i ocene bez obzira na istinu.

Svojevremeno me je kontaktirala veća farmaceutska kompanija, čije ime naravno neću otkrivati, sa željom da im budem marketing konsultant. Naravno, bio sam jako raspoložen za saradnju. Ali, razgovor je trajao samo 3 minuta nakon čega sam prekinuo vezu. Zašto? Zato što su me prvo pitali da im napravim strategiju komentara. Bio sam u čudu. Naravno, znao sam šta me pitaju i zašto me pitaju, ali sam tražio da mi objasne. Čisto da vidim da li su oni svesni šta traže. Usledilo je obrazloženje da žele „mnogo komentara“, naravno pozitivnih, na internetu, po forumima, na guglu i drugim mestima. Odmah sam rekao da se time ne bavim, da se bavim dugoročnom marketing strategijom koja ima za cilj da proizvod ili uslugu kvaltietno, svrsishodno i istinito pozicionira u svesti potrošača. Ne bavim se prevarama. Pisanje negativnih i neistinitih komentara je prevara. Nisam bio zainteresovan, odbio i spustio slušalicu. Iako je to mogao biti jako unosan posao. I ne preterano težak.

Nažalost, time se mnogi danas bave. Opet, ne pričam o politici. Pričam o biznisu. Poslovanju. Konkurencija stalno piše negativne i gotovo uvek neistinite komentare o nekom proizvodu ili usluzi, kako bi se oblatio tuđi brend. Bavljenje prostitucijom je pošteniji posao od „biznis botovanja“. A u svom životu sam se nagledao baš dosta neistina i laži.

Tako, želeo bih da ukažem na najsvežiji primer. Koji će najbolje objasniti zašto ne smete (uvek) verovati komentarima na internetu: Pripremamo se za put. Želimo porodično da odemo na planinu. Gledamo smeštaje i cene za Divčibare i shvatamo da iste nisu nimalo normalne. Skuplje od Boroveca ili Banjskog 10 dana. Bataljujemo Divčibare i krećemo da gledamo naš uvek voljeni Zlatibor. Cene, isto, jako visoke. Bez nekih 30-40 eur po osobi ne može da se nađe pristojan smeštaj. Našli par lepih smeštaja sa jakim cenama, ali, u jednom momentu, moja divna žena, pronalazi smeštaj kao iz bajke – Zlatiborska jezera. Cena, iz nekog razloga, izuzetno niska. Tričavih 1.800,00 dinara po osobi za pun pansion. Dete ne plaća ništa. Odmah mi je bilo sumnjivo. Prva logična stvar koju radim (i koju svi rade) je guglovanje. „Palim“ net i krećem da pretražujem. Nailazim na gomilu negativnih komentara.

Neki Dragan Peruničić kaže da se na svemu štedi. Na struji, na grejanju, na hrani koja je katastrofalna. „Sve u svemu velika nula“? Već sam se pokolebao. I uplašio. Jer moja žena je već zvala i rezervisala smeštaj. A komentar napisan pre samo mesec dana. Obliva me hladan znoj. Šta ako je zaista toliko očajan smeštaj? Videćemo kasnije u tekstu. Krećem dalje da pretražujem. Odlazim na popularni Trip Advisor da vidim komentare tamo. Hladan tuš.

Pročitah ovo i zgrozih se. Nema tople vode? TV ne radi? Nema sapuna? Nema kante za smeće? Nema šolja? Nema ničega? Šta je ovo, horor film? Nastavljam da čitam komentare.

Daleko od grada? Ručak jako loš? Mesa nije bilo nijednom? Da li oni znaju koliko Zverko voli da jede – meso?! Nastavio da čitam komentare, dosta negativnih, i u jednom trenutku prekinuo. Uzeo telefon i pozvao ljude. Rekao im iskreno da sam iščitao komentare i da mi kažu o čemu se radi. Jel oni toliko mrze svoje goste ili je po sredi nešto drugo. Žena mi mrtva ladna kaže „ne znam šta da vam kažem“. Jednostavno, ima dosta konkurencije koja piše negativne komentare, da su stalno puni, da stalno imaju goste, i često iste goste, koji se iznova vraćaju, i zimi i leti. I da im nije cilj da nenormalno zarađuju već da svima bude ugođaj lep. Kažu da ima hrane, da je sve čisto, da ima tople vode, da se najnormalnije greje. Da u većem delu Zlatibora niko ne greje celu noć (što je istina) ali da oni greju celu noć. Posumnjao sam odmah u tu izjavu. I rekli nam da platimo avans, da dođemo, i ako nam se ne svidi neće naplatiti ostatak. I tu presečem – idemo!

Kada smo stigli, prvi šok. Kuća je predivna, što se vidi gore na glavnoj slici. Sve u kamenu, parkinga koliko želiš, lep bazen, roštilj, mesto za uživanje. Ljubazno osoblje nas vodi do apartmana. Ulazimo u sobu, ono sve čisto, ima kanta, ima toalet papir, greju kao ludi. Svaka soba ima svoj veliki 50L bojler. TV radi najnormalnije, ali nažalost samo 7 kanala, nacionalnih. Iako apartman mali (veći nam nije bio potreban, a i skuplji su), 18 kvadratnih metara jako pametno i dobro raspoređeno. Ima čak i mini kuhinju, koja generalno i nije potrebna ali služi da se napravi kafa/čaj ponekad, ili detetu skuva njegova posebna hrana, ukoliko je ima.

Posle puta, a pre ručka, reših da se okupam. Peškira naravno ima. Kupao se nekih 20tak minuta. Vrelom vodom. Vode koliko ti duša ište. Sve čisto uredno, sređeno. Inače, vrata nisu loša, niti oronula, već je to taj etno fazon. Sva vrata su takva. Svuda.

Odlazimo na ručak, jer smo stigli oko pola 2 popodne. Za ručak nema biranja. Dobiješ što dobiješ. Ali dobiješ izuzetno ukusnu i dobru hranu. Taj prvi dan smo imali supu. Zapravo nešto između supe i čorbe. Jako, jako ukusno. Ako neko zna šta je dobra hrana to sam ja. Posle supe došla je na red musaka. Oh bože, kakva musaka. Ne znam dal’ sam bolju jeo. Nažalost nemam te slike da vam pokažem (dokažem), ali mi možete verovati na reč. Nakon glavnog jela stiže domaći kolač sa višnjama. Uz jelo birate kafu, čaj ili vodu. Nema sokova. Mislim, šta ljudi očekuju za 15eur pun pansion?! Da im se služi švedski sto sa pedeset vrsti jela? Imaš jedno jelo, ali bre, dobro! A šta je sa doručkom i večerom? Pa doručak se uvek bira. Imate nekih šest, sedam jela i svakog dana, za večerom, birate šta ćete sledeći dan za doručak. Da li će to biti kajgana, jaje na oko, viršle, kačamak ili nešto peto. Večera se, kao ni ručak, ne može birati, ali je isto fanstastična. Recimo, nikad slađe uštipke nisam jeo. I bukvalno slatke 🙂 Jer, kada su uštipci na redu, možete birati slatke ili slane. Ja sam uzeo slane, a žena slatke. I znate šta je najslađe od svega? Što smo iz grada stigli u 5 do 7 časova, kada se završava večera, pa smo istu dobili da nosimo u sobu. Room service 😀 Drugo veče smo imali predobre komplet lepinje. A porcije su dosta velike. Samo dva puta sam bio nešto gladniji, oba puta za doručak, kada su mi dali dodatno jaje i dodatnu prženicu, kako sam zamolio. Bez ikakvog problema. Ljudski?

 

E da, dobismo i dve viršle za sina. Gratis napravili samo za njega. Lep gest, zar ne?

A koliko je daleko od centra? 10 minuta peške. Iako je neko u komentarima blatantno lagao da ima mnogo da se pešači. Pa došao si bre na Zlatibor da se šetaš. Pobogu. Lažni čoveče sa lažnim komentarima. A šta je sa grejanjem, koje ne radi, kako opet reče neki internet lažov? Pa, grejanje je radilo celu noć! Morali smo da gasimo radijator jer ne može da se spava od vrućine.  Dakle, vlasnica je govorila istinu. Greju celu noć. Bez izuzetka. Nema govora o nekom smrzavanju i umiranju, kako neki lažni biznis botovi tvrde.

Nego, da li je moguće da je sve zaista super? Da nema nijednu manu? Naravno da ima. Ništa nije savršeno. Recimo wifi uopšte nije radio. Pokvario se i nisu uspeli da ga nameste. Nešto do provajdera. Dolazio čovek, neki muškarac, dva puta da namesti, i ništa. Zapravo, jedan dan je samo radio. Ali, ok, došli smo na odmor, nećemo umreti ako budemo malo bez neta. I smetalo nam je to što je izolazija unutar kuće nešto slabija, pa se dosta „čuje“. Ali, opet, ništa strašno.

I šta smo na kraju zaključili? Da na internetu postoji „brdo“ katastrofalno loših komentara o ovom smeštaju. Zbog kojih smo zamalo odustali od puta uopšte na Zlatibor. Momenat moje ludosti, kada sam presekao, i rekao da idemo, pružio nam je savršena 4 dana. Zaista smo uživali. Zlatiborska Jezera drži bračni par koji ima sina i kćerku. Kćerki je poveren pansion da vodi. Ona je šef. To je jedna preslatka mlada žena, izuzetno bistra i pametna. I iskrena, na kraju krajeva. A ona je zaposlila tri, toliko divne žene, koje čiste, kuvaju, održavaju smeštaj. I sama šefica sa njima ide u nabavku. Ovo nije klasičan smeštaj. Ovo je porodica. Svi su dragi i fini sa gostima. Dolaskom momentalno postajete član porodice. Izuzetno su domaćinski nastrojeni, old school što bi se reklo. Nemaju tviter, nemaju fejs (imaju zapravo ali ne održavaju), sajt katastrofalno loš. Ulažu u druge vrednosti. Ma koliko online prisustvo bilo važno. Pričate sa njima, dogovarate se, jedete u velikoj zajedničkoj trpezariji – prostoriji, koja je ujedno i mini recepcija. A šankom je odvojena trpezarija, u toj velikoj jednoj prostoriji. I normalno da nećete imati švedski sto sa pedeset vrsti jela. Za 15 eura. I još ostavljati negativne lažne botovske komentar na internetu, posle svega toga. Već ćete ceniti sve što te žene rade, kako rade i zašto rade. A verujte mi, klopa je odlična, smeštaj je odličan, sve je odlično. Komentarima na internetu nemojte, uvek i slepo verovati. Pazite se!

****Disclaimer: Ovo nije plaćen tekst. Autor je bio strahovito izrevoltiran lažljivim prevarantskim ljudima koji idu okolo i pišu laži po internetu. A takvih je mnogo. To je najgora sorta ljudi. Zbog kojih je autor ovog teksta, uverivši se suprotno, u praksi, napisao isti.