Šta je to što definiše budućnost jedne zemlje i njenih stanovnika? Šta budi strahove, nadu, pezimizam ili optimizam u ljudima kada je u pitanju budućnost njihove zemlje i njih samih? Svakako, to je perspektiva u budućnosti, iz ugla mladih ljudi.
Perspektiva mladih u jednoj zemlji zavisi od stanja u privredi, ekonomiji, kvalitetu obrazovanja, mogućnosti budućeg zaposlenja i još mnogo drugih stvari, od kojih sam najbitnije naveo. A stanje u ekonomiji, privredi, stepenu zaposlenih i broju kvalitetnih kadrova je u direktnoj korelaciji sa obrazovnim sistemom. Ukoliko obrazovni sistem jedne zemlje nije adekvatan i kvalitetan, već je spor, nepravedan, trom, zastareo i bez mnogo prakse, onda su posledice potpuno jasne, što se može videti i na primeru Srbije. U Srbiji postoji Bolonja. Postoji i mnogo genijalne “dece”… bez posla. Ali zato postoji preko 20% nezaposlenih, najniži Evropski standard, rasulo u privredi i slično. To je zato što u Srbiji ne postoji jasna vizija, optimizam, moderno i praktično sticanje znanja na fakultetima, ali nadasve zbog činjenica da je većina profesora na fakultetima potpuno bez duha, visprenosti i ikakve želje za prenošenjem znanja mladima. Danas se mladi prepucavaju oko pitanja da li je bolji državni ili privatni fakultet. Studiraju po 7 godina. Uče raznorazne gluposti i nebitne stvar, koje su zastarele i nepraktične. Bleje po kafićima, kafanama…
Tako danas imamo fakultete gde nije moguće pitati profesora ni za kakav savet. Gde profesor u vreme konsultacija zvrji po gradu ili samo njemu poznatom mestu. Gde se na nekim ispitima pojavljuje prolaznost od 2%. Gde profesori sede i čitaju prezentaciju. Danas nema interaktivnosti, modernog pristupa predavanju, a ponajviše, nema nikakve prakse.
Šta raditi kada je obrazovanje ovako loše i kada nema prakse?
S obzirom da smo ustanovili da je stanje u obrazovnom sistemu toliko loše, šta je potrebno da mlad čovek uradi kako bi “uspeo u životu”? Potrebno je da sam radi na sebi! Sećam se iz mlađih dana, dok sam studirao, dobrovoljno sam se učlanio u studentsku uniju. Niko me ni zašta nije plaćao, a ja sam učestvovao u nekim aktivnostima unije. Zatim, ubrzo sam iz običnog člana dospeo u nadzorni odbor, a potom i u izvršni odbor gde sam dobio svoj resor. Organizovao sam i vodio ljude. Ali, šta je tu problem? Pa problem je što nam je bilo potrebno još ljudstva. Kada sam pozvao neke od članova, svi su me pitali: “koliko se plaća”? Zgrožen njihovim stavom, suzdržao sam se da im ne kažem svašta, i samo sam im rekao: “Ovo radite zbog vas i zbog drugih studenata. Treba da budete počastvovani”. Naravno, odustali su. Ostala je samo mala grupa predanih, vrednih i genijalnih ljudi sa kojima mi je čast da sam ikada radio. Poenta ove pričice je da mladi ljudi hoće sve odmah, preko noći, uz mnogo para. Mladi danas ne shvataju važnost rada na sebi, sticanje novih znanja i veština. Na ovom primeru, šta sam ja dobio? Dobio sam mnoga znanja: vodio sam tim ljudi, vežbao komunikaciju i organizaciju i liderstvo, usavršio veštine pregovaranja, fundraising-a i mnogih drugih stvari. Pokrenuo sam prvi časopis na fakultetu, intervjuisao mnoge profesore, preduzetnike i privrednike, i što je najvažnije – skupio sam pozamašnu svotu novca za štampanje tog časopisa. To je ogromno iskustvo i važna stavka u mom CV-u.
Danas, svi poslodavci traže iskustvo. Minimum 3 godine. 90% mladih nema to iskustvo. Ali kada poslodavac pogleda vaš CV i vidi da ste imali vannastavne aktivnosti, da ste se trudili i stvorili nešto, prepoznaće vaš kvalitet i vredan rad, i možda i ponuditi posao, uprkos uslovu od 3 godine skustva. Praksa je od krucijalne važnosti! Mladi su tvorci sopstvene sudbine.
Uloga kompanija u sticanju praske, korporativna odgovornost
U ovakvoj zemlji, sa ovakvom privredom i ovakvim obrazovanjem, ne može student, mlad čovek potpuno preuzeti odgovornost za svoju budućnost.
Kompanije moraju biti društveno odgovorne i podeliti taj teret odgovornosti. Kompanije moraju da shvate da od njihovog učešća u ovoj odgovornosti direktno doprinose razvoju novih, genijalnih mladih ljudi koji će “podići” ovu zemlju, stvoriti nove preduzetnike, ojačati privredu i konkurenciju, i ultimativno kreirati bolju budućnost. Za sada, jako je mali broj kompanija koje su društveno odgovorne, ali opet postoje. Što je važno. One stalno primaju mlade ljude na praksu, nakon koje zapošljavaju one koji su se najbolje pokazali. Naravno, ovde se ponovo javlja problem lenjih studenata koji ne žele da se prijave na praksu jer se ne plaća. Oni ne poštuju volonterski rad. Ne shvatajući da je to gotovo jedini način da steknu iskustvo, popune CV i unaprede svoje znanje. A većina njih i bude kasnije zaposlena od kompanije koja ih je primila na praksu. Mora se menjati svest kako mladih ljudi tako i kompanija. Ja znam, za sada, samo za jedan primer kompanije koja je platila praksu. Što je jako odgovorno i lepo sa njihove strane. Ali nije neophodno.
Izazovi i mogućnosti
Sada, u jeku nove (već decenijske) krize u Srbiji, pred mladim ljudima, ali i kompanijama stoje veliki izazovi ali i mogućnosti. Mladi moraju prihvatiti izazov prihvatanja odgovornosti za svoju sudbinu. Oni moraju da rade na sebi, usavršavaju svoja znanja, i učestvuju u nizu vannastavnih aktivnosti. Nije dovoljno samo učiti ono što profesori predaju na fakultetu. Potrebno je interesovati se za mnogo stvari mimo toga. Ako neko studira Ekonomiju, koliko njih znate da su skupili 200, 300 eura i počeli da trguju na berzi? 80% studenata nikada nije ni videlo Beogradsku berzu. Lično, dva puta sam bio tamo. Jednom u sopstvenoj režiji (interesovalo me je), a jednom u organizaciji fakulteta (ali na moj predlog, kada sam zamolio profesora da organizuje “izlet”). Takođe, lično sam na predavanja donosio i menice iz banke, jer studenti uče o tome a nikada ih nisu videli, niti su se potrudili da nađu i nauče o tome. Dakle, potrebno je da uzmete stvar u svoje ruke i steknete mnoga nova znanja! Sa druge strane, izazovi su i pred kompanijama. Ukoliko one ne shvate značaj društvene odgovornosti i ne pomognu tim mladim ljudima, na kraju neće biti kvalitetnih kadrova! Veliki je broj kadrova koji je napustio zemlju. Ako danas pogledate, prema nekim anketama, čak 3⁄4 studenata želi da napusti Srbiju. Kompanije, ukoliko ne pomognu, doživeće da neće imati kvalitenih kadrova da zaposle. Sve ovo otvara velike mogućnosti koje se mogu ogledati kroz manji odliv intelektualaca i studenata, veći broj kvalitetnih kadrova što vodi ka kvalitetnijem, efikasnijem i efektivnijem radu i rezultatima, što ultimativno dovodi do bolje privrede, većem standardu i jačanju ekonomije, gde su svi na dobitku.
Zato, uzmite stvar u svoje ruke, krenite sa usavršavanjem a kompanije će mladim ljudima u tome pomoći, jer moraju!
p.s. Teorija je jedno, a praksa drugo
(pozajmljeno sa Vukajlije)
Rekli su