Nea Iraklia, Grčka – savršeno porodično letovanje za normalne novce

Grke volim kao braću najrođeniju, a Grčku kao rođenu zemlju. Obožavam da letujem tamo. Prihvaćen sam kao rod, nikad nijedan jedini problem, a more je savršeno. Do sada sam birao ostrva (Lefkada, Krf, Krit), ređe Halkidiki i prste, ali kada podmladak dođe na svet onda se mora razmišljati o mnogim stvarima za koje do sada nisi hajao. Na Lefkadi smo bili stacionirani u Nidriju a gotovo svakodnevno prelazili po 80-100 kilometara obilazeći celo ostrvo. Sada to nije dolazilo u obzir. Morali smo da nađemo lokaciju gde nam je sve: i plaža i smeštaj i apoteka i pekara i sve moguće i nemoguće. Do Lefkade smo putovali oko 12 sati (vozili smo noću i dosta brzo inače bi trajalo i duže). Sada smo morali da nađemo lokaciju blizu Soluna, odnosno što manje sati vožnje. A da lokacija vredi nešto.

I našli smo!
(Pogledaj 3D sliku na fejsu)

Prvobitni problem je bio u tome što mi letovanje uopšte nismo planirali zbog raznih obaveza. Ali se tako pogodilo da smo stvorili priliku i u sred jula smo „morali“ da nađemo slobodan termin i smeštaj negde u Grčkoj, po gore opisanom šablonu. A krajem jula i početkom avgusta mesta gotovo nigde nema. Ipak je to Grčka i velika je potržanja. I onda smo krenuli da tragamo preko AirBnb-a. Svetskog sajta za nalaženje apartmana i soba. O njemu sam detaljno već pisao ovde (obavezno pročitajte). 

Uspeli smo da preko AirBnb-a nađemo predivan smeštaj sa (bukvalno) milion dolara pogledom. Prvo sam mislio da je neka prevara. Nemoguće da tako divno izgleda. Ali, smeštaj je koštao (sa svim troškovima samog servisa) 560,00 eur. Kako smo išli sa prijateljima (apartman je ogroman, ima dve velike sobe, dnevnu sobu, kuhinju i savršenu terasu) smeštaj nas je izašao 270,00 eur. A gde fali 10 eur? Pa taj AirBnb, iako izlistava cene u evrima, zadužuje u dolarima, pa nas je kursna razlika spasila za još 10 eur 🙂 Elem, to nije važno. Važno je da smo našli ne tako daleku lokaciju idealnu za miran porodičan odmor. A najvažnije: idealan za prvo dečje letovanje!

Nea Iraklia je malo (potpuno neturističko) seoce. Zapravo, vikend naselje za Grke. A bogami i po koje Nemce. Nalazi se na nekih 690 kilometara od Beograda. Putovali smo noću kako bismo izbegli gužve i paljenje klime. Sve granice smo prešli za ukupno neverovatnih 10 minuta. Milina. Grčka granica gotovo pusta, nigde nikoga, samo puštaju i mašu rukama da prođemo. Jedino nas je sačekala gužva u Solunu jer smo išli kroz centar, a tad je bio špic (i Grci idu na posao – nećete verovati).

A blizu Soluna, na nekih 25 kilometara, nalazi se Nea Iraklia i naš apartman. Koji se nalazi na maltene litici, a balkon gleda na more. Nestvaran pogled i lokacija. I to sa privatnom plažom. Do kojih se dolazi stepenicama (50tak), odmah ispod apartmana.

Kada se krene „uzvodno“, nekih 50 – 100 metara dolazi se do veće „seoske“ plaže. Na kojoj nema ležaljki, a gotovo da nema ni ljudi. Iznad litice koja se naslanja na plažu nalaze se privatne kuće Grka koji iznesu svoje ležaljke. No, one nam nisu bile potrebne. Nama je bio potreban mir i spokoj. Na toj peščanoj plažici sa jako lepom vodom nalazi se i sjajna taverna Athos. Izuzetno uslužni zaposleni koji prave sjajnu klopu. Ali ne umeju da naprave kafu. Tako da nemojte poručivati. Samo sokove. I vino. Imaju domaće vrhunsko vino.

Cene su normalne. Recimo, jeo sam Kalamari i koštale su mislim oko 6-7 eur. Ali ogromna porcija, sa sve prilogom (krompirići). Ostali su jeli neko svinjsko meso i girice (koje su bile fantazija), zaista savršeno (nemam sliku nažalost). Ako budete svraćali u ovu tavernu obavezno poručite i njihovu poslasticu u vidu uštipaka sa sladoledom. Brutalno dobro. A radnim danima (sem ponedeljka) i subotom imaju živu muziku. Do nekih 12 sati uveče.

I ne samo to. Ljudi u toj taverni su zaista divni jer sam se jednog dana ubo na „dragon fish“ ili na staklo, nisam siguran, i mali prst mi je otekao ko dva palca, sve do pola stopala. Vrištao sam od bola jedno dva sata. Odmah su mi u taverni dali neku kremu, mazali, pomagali, a onda objasnili gde je najbliža besplatna bolnica. Ona se inače nalazi u Nea Kalikratiji, mestu desetak kilometara „nizvodno“ ka „prstima“. Srećom, nisam išao, sve je prošlo dobro, ali čisto da znate.

Naša mala privatna plažica, i ta seoska blizu, imaju divan pogled na zalazak sunca. Mnogo je lepo ostati do barem 8 ili 9 uveče kada je vrhunac zalaska. Savršenstvo.

Kada vas „smori“ privatna plaža, na nekih kilometar udaljenosti se nalazi sijaset velikih organizovanih plaža od kojih smo se najviše zaljubili u Saharu. Prvo, parking je besplatan. A može da stane barem hiljadu automobila. Postoje ljudi koji čuvaju automobile i pomažu pri parkingu. Ne traže ni cent! Kada se parkirate, ulazite na plažu gde vas čeka armija zaposlenih. Ima čak i info pult. Oni će vas sprovesti do željenih i u tom trenutku najboljih ležaljki. Ležaljke su potpuno besplatne! Uslov je da se kod njih poručuje piće. Ali video sam da su ljudi nosili i svoje ali poručivali i od njih iz kurtoazije. Nisu pravili problem. Pogledajte 3D fotku sa mog fejsa:

Mi smo nosili „ledeni“ ranac kako bi dete imalo šta da pije i jede. I nisu se bunili. Mi odrasli smo pili kod njih. Ali cene su normalne. S obzirom da su i parking i ležaljke besplatne, veliki frape od 4 eur zaista nije skup. Piješ ga sat vremena. Koka kola ili Sprite su isto 4 eur. Imaju i klopu ali nismo jeli jer smo se svaki dan vraćali kući oko 1 popodne. Ipak, dete mora da spava i odmori, a nije ni pametno da dugo bude na suncu.

A najveća lepota je to što možeš da biraš i prvi red, nema rezervacija, iako se ležaljke ne plaćaju. Montenegro, beat that! Obavezno, kao pravi Srbi, probajte i krofne sa čokoladom. Koštaju 2,5 eur ali su velike i jako dobre, a deca će ih obožavati.

Ako vas i ta plaža smori, imate još jednu jako malu, savršenu, nekih pola kilometara „uzvodno“ ka solunu. Zove se Made Warung. Parking se ne plaća ali je mali pa valja doći ranije jer se popuni. Ležaljke se ne plaćaju, ali one na desnoj strani. One bliže restoranu, sa lepšom penom (pokrivačem) se plaćaju 3 eur po osobi. Cene pića su nešto manje nego na Sahari, a voda je plića (što je savršeno za decu). Pogledajte 3D sliku cele plaže.

Problem sa ovom plažom je u tome što je u Grčkoj kriza pa se oseti. Ovde je smanjen broj zaposlenih, postoji samo jedna mučena Grkinja koja opslužuje celu plažu i onda čekaš na kafu 15 minuta. Možda nešto manje. Ne sećam se tačno. A kad odeš u restoran, oduševiš se! Toliko je lep da nemam reči. Potpuno hipsterski, sve u kamenu, fino birani komadi nameštaja. Tu su i ležaljke, velike kružne stolice ali i poseban veliki „turski“ sto sa pogledom na more. Tu može da se jede jedino ako dođe ekipa koja ima minimum 100,00 eur. Tako da je u startu rezervisano.

A kad dođe vreme da jedeš prvo čekaš jedno 15 minuta da uzmu porudžbinu, a onda standardnih pola sata da stigne. Nikako, ali nikako, ni pod kojim uslovima, ne poručujte svinjska rebarca u hlebu. Ubacuju neki slatki sos, i ukus je užasan. Iako sve jako lepo izgleda. Mada, možda će se vama svideti, ko zna.

S obzirom da naš smeštaj ima veliki roštilj, obavezno jedno popodne odvojite za roštiljanje. S obzirom na našu decu, svako popodne smo i provodili u apartmanu. Onda smo ja i prijatelj odlučili da odemo do centra seoceta (udaljeno nekih kilometar) i tamo kupimo meso. Uzeli smo batake u senf sosu, svinjske i pileće ražnjiće, svinsjki vrat sa sve kostima. Ma meso je savršeno bilo. Roštilj uspeo. 10/10.

Jedan dan odvojite obavezno i za posetu pećini u Petraloni gde je 1960 godine nađena praistorijska ljudska lobanja slepljena uz kamenu. Tu su obitavale i zveri poput jaguara, slonova, nosoroga. Pećina je ogromna, a unutra je jako hladno. Ponesite nešto da obučete. Ja sam poneo ali nisam obukao jer je unutra bilo divnih 17 stepeni dok je napolju bilo 40 stepeni.

Imajte na umu da se pećina zatvara u 8, tako da dođite barem do 6 jer tura traje nekih sat vremena. I ne može se prići kolima, nego postoji organizovan parking na početku, odakle saobraća vozić na svakih 15 minuta. Vozić košta 2 eur po osobi, deca ne plaćaju. A sama tura po pečini košta 8 eur po osobi. Dakle ukupno 20 eur za našu tročlanu porodicu. Ali vredi svaki dinar. Jer će klinci obožavati vozić i samo će o njemu misliti 🙂 A vodič zna 4 jezika: grčki, francuski, nemački i naravno engleski.

Nakon obilaska pećine obvezno (besplatno) posetite i muzej pored. Ima štošta da se vidi.

Ne zaboravite da na severu, prema Solunu postoji jedna lepa plaža Tsairi gde se susreću dve struje. Tu se nalazi i potopljen brod. Jako je lepo ali gotovo nepristupačno.

Do samog vrha se dolazi jedino kolima, gde se ide po pesku. Na početku postoje uređene plaže i kafići ali do samog vrha ne postoji ni put, ma nikakva infrastruktura. Sve pesak. Dok smo terali fićovana tamo osećao sam se kao na Dakar reliju.

Zamalo smo se i zaglavili, ali smo uspeli da dođemo gde smo naumili. Da vidimo brodić. Malo je palo i razočarenje jer smo očekivali neku atrakciju, a nje nije bilo. Grci, kao ni Srbi, ne umeju da naprave pare. Mogli su da osvetle brod, da naprave tu neki restoran, kafić, ležaljke, nešto da urade. Ali ipak ne. Videli, okrenuli i vratili se na sam početak gde je organizovan deo.

Nego, da se vratimo na našu Nea Iraklia. Kakvo je samo seoce? Pa jako lepo. Tu se sve nalazi, kao što sam već opisao. I Apoteka, i pekara i mesara. Radnje, supermarket, poslastičarnica. Naš divan domaćin Dora nam je ostavila knjigu u formi uputstva. Šta da obiđemo, šta da vidimo, gde se nalazi seoce i šta tamo sve ima. Zaista divan gest.

Obavezno svratite u poslastičarnicu i poručite palačinke sa nutelom ili baklave.

U sredini seoceta je i velika crkva Svetog Đorđa. Ako želite da je obiđete potpuno, dođite do 6 sati uveče.

Ispod seoceta, prema plažama nalazi se i sjajan restoran picerija Amareto. Čini mi se da je ne drže Grci već Albanci, jer nemaju pojma šta znači grčka salata. Niti je imaju na meniju. No, prave vrhunsku picu! Prava ona „zdrva“. Za normalnu cenu. Moja look-alike kaprićioza je koštala 8 eur. Cezar salate su ogromne, sa dosta piletine i sosa i one su oko 7 eur. Ali pica je neverovatna! I svakome preporučujem da tamo svrati. Vrše i dostavu (iako to nismo koristili), a može da se kupi i parče samo (1 eur).

U povratku sa mora tu je i obavezan šoping. Jer nisi Srbin ako ne posetiš Jumbo ili Cosmo u Solunu. Zapravo, to je veliki poslovni kompeks gde se nalazi i Ikea, Jumbo, Cosmo, lokalni Grčki šoping centri. Zaista je ogromno. Pre Soluna skreće se sa magistrale desno, pa ispod malog podvožnjaka i izlazi se direktno na Cosmo. Produžite dalje, do kružnog toga da dođete do ostalih šoping centara.

Mi smo svratili u Jumbo kako bismo nasledniku pokupovali igračke i radni sto i stolicu. Ali, pazite sad ovo. Takvi su „prevaranti“ da su ceo svoj objekat uredili kao lavirint. Imaš ulaz, imaš izlaz. I da bi došao do kase moraš da pređeš „petnes“ kilometara i vidiš bukvalno sve. I fora im uspeva. Jer smo pokupovali i šta nam treba i šta nam ne treba. Zanimljivo je napomenuti da su cene približne ili iste kao u nedavno otvorenom Jumbo tržnom centru u Beogradu.

Kako su Grci „proterali“ Mek (nema ga gotovo nigde) možete jesti u njihovom domaćem Goody-ju. Cene su visoke ali je klopa odlična. Za 11 eur smo dobili dva ogromna dupla čiza, sa zaista pravim svinjskim mesom, jednu veliku Koka Kolu i veliki pomfrit.

Kako smo dete koje je prvi put na moru naučili da obožava vodu?

Znam za dosta primera gde su deca zamrzela vodu posle prvog mora, i počela da se plaše. Najčešća greška je u samim roditeljima koji pritiskaju decu. Dete dođe na more, prvi put vidi vodu, ogromnu plavu vodu, a onda roditelj uzme i baci ga u sred mora. „Pa mora da zavoli!“. Ne mora! Tako može samo da zamrzi. Prvi dan, čim smo stigli, odveli smo ga na privatnu plažu odmah ispod apartmana. Prvo se malo igrao u pesku, a onda smo polako pokušali da ga „uvučemo“ u vodu. Nije hteo. U redu. Vratili smo se na pesak. Poneli smo plastične igračke (kofice, grabulje…) sa kojima se dosta igrao. Onda sam jednu „slučajno“ bacio u plićak. Bez razmišljanja je otišao po nju. Smočio nogice. Pa mu se to svidelo. Vratili smo se u apartman.

Sledeći dan smo otišli na veću seosku plažicu. Ponovili smo isto. Ali u jednom momentu sam ga uzeo u naručje i ušao u vodu. Plakao je. Odmah sam se vratio i počeli smo da pišemo slova i brojeve po pesku. Uživao je u toj igri. Onda smo ženče i ja otišli u vodu bez njega. On je mahao i želeo da dođemo. Rekli smo ne. Neka se igra u plićaku a mi ćemo da plivamo. Počeo je snažnije da nas doziva. Onda sam ponovo otišao po njega i uveo ga u vodu. Ovaj put nije plakao. Ali nismo presirali i pritiskali. Jer je kontraproduktivno. Zatim smo sledeći dan otišli na veću plažu Sahara gde smo opet sve ponovili. Polako i sigurno. Uveo sam ga u vodu, i držeći za ruke spustio do pojasa u vodu. Prijalo mu je ali se malkice bunio. Onda sam počeo da ga vrtim po vodi, držeći ga za ruke. Smejao se. I tražio još. E tu smo počeli da pravimo haos po vodi. Napravili smo veliku igru. Izmorio sam se, ali vredelo je 🙂

I tu je već zavoleo vodu. Počeo je polako sam da ulazi. Nije mu smetalo ni kad sam „padne“ u vodi i potone ceo. Izađe, iskašlje se, možda malo i povrati, ali odmah nastavlja dalje. Dakle, magija je u ne prisiljavanju! Nemojte da silite dete da zavoli vodu. Mora samo to da uradi. Mora da se opusti. U suprotnom, samo će da se zainati i veoma uplaši.

Zaključak

Nea Iraklia je predivno, mirno mesto idealno za porodičan odmor, naročito za decu koja prvi put idu na more. Grci su ljubazni, cene su relativno normalne (giros 2,5 eur naprimer), more je čisto i lepo, ali plitko (što je idealno za decu ali ne i za odrasle). Nema turista, u 99% slučajeva tu letuju Grci u svojim vikendicama, i nešto malo stranaca. Gotovo da srpski nismo čuli. Odmorili smo se „za sve pare“ i ponovićemo gotovo sigurno ponovo. Preporučujem ovo divno mestašce svim porodicama.

Pozdravlja vas Zverko i želi vam divan provod u Grčkoj 😀