Danas imaš dvadeset, trideset godina. Vreme leti. Radiš. Zarađuješ. Živiš. Oženiš se, dobiješ dete. Godine sve brže prolaze. Jedno jutro se budiš i shvatiš da imaš 80 godina. Prođe život. Znaš da nemaš još mnogo vremena. Možeš umreti svakog časa. I počinješ da razmišljaš. Šta si uradio sa svojim životom? Od svog života? Kuda si putovao. Koje si zemlje obišao. Da li si zaista voleo. Da li si voleo posao koji radiš. Da li si radio posao koji voliš. Da li si ljubio pravu osobu? Kakav ti je bio život. A onda dolazi samrtna postelja. Ležiš. Okružen prijateljima. Rodbinom. Decom. Unucima. Najbližima.
Da li se kaješ? Da li se kaješ što nisi neke stvari uradio drugačije? Što nisi više rizikovao? Što si išao na sigurno. Što si se ušuškao u životno ćebe. Što nisi skupio hrabrost i probao nešto novo. Video, okusio, iskusio nešto drugačije? Da li se kaješ što nisi digao glas. Što nisi ljubio pravu osobu. Što nisi imao hrabrost da kažeš Ne. Da kažeš Da. Da kažeš Neću. Da iz svog života izbaciš negativne ljude. Da se okružiš boljim ljudima. Kaješ li se zbog nečega?
Kakve će ti biti misli na samrtnoj postelji? Da li planiraš da nešto sada promeniš u svom životu?
Rekli su