Kada jedna zemlja više uvozi nego što izvozi (robu i usluge) onda ona ima deficit platnog prometa i odliv deviza. To zapravo znači da firme iz te zemlje daju naloge svojim bankama za kupovinu deviza (stranih valuta) i za njih daju svoju valutu, a zatim te banke šalju te devize u banku prodavca robe ili usluge koja je uvezena. Takav je slučaj i sa Srbijom.

Srbija je zemlja koja gotovo sve uvozi, a jako malo izvozi. Naša najveće monopolističko preduzeće EPS gotovo sve delove za remont uvozi. Ništa ne proizvodimo, uslovno rečeno. I kako je takav slučaj, veliki iznos deviza se iznosi iz zemlje i imamo veliki deficit bilansa. Time imamo i loš kurs. Loša privreda i loš kurs utiču na „popularnost“ zemlje i na vrednost domaće valute u odnosu na svetsku. Zvanični devizni kurs u Srbiji je „fluktuirajuće usmereni“. To znači da se on slobodno formira na međubankarskom tržištu svakog dana, uz male intervencije Narodne banke Srbije. Taj kurs u našem slučaju izuzetno fluktuira, nekada i 5% u par dana, što poslovni ambijent u Srbiji čini jako nepredvidivim i teškim.

Ovih dana mnogi „eksperti“ zagovaraju uvođenje fiksnog kursa kao rešenje za navedene probleme. Ono što ti „eksperti“ ne znaju ili zaboravljaju jeste da je to pogubno za državu Srbiju. Pogubno iz razloga što Srbija nema stalne i predvidive prilive deviza kao što recimo ima jedna Hrvatska od turizma. Hrvatska ima fiksni devizni kurs ali svake godine po minimum 7 milijardi eura priliva samo od turizma. Mi to nemamo. Ono što mnogi u Srbiji ne znaju jeste šta to tačno znači fiksni devizni kurs. Pokušaću da vam objasnim što prostije: fiksni kurs je fiksirana cena strane valute iskazana u domaćo i obratnoj. Eto ne može prostije. Ali ono što je potrebno objasniti ljudima jeste da kada se ustanovi fiksni kurs, recimo 1 eur = 50 din, država mora na deviznom tržištu da svakog dana prodaje ili kupuje devize i dinare kako bi taj kurs bio 50 dinara za jedan eur. Neki ljudi misle da kada se ustanovi fiksni kurs da je to prosto samodovoljno. I da je to tako. Da ništa više ne mora da se radi. To nije tako. Jer učesnici na tržištu možda ne žele da daju 100 eura i da dobiju 5000 dinara. Zato i postoji međubankarsko devizno tržište na kojem svakodnevno banke i NBS između sebe trguju devizama i ustanovljuju devizni kurs između dinara i ostalih valuta.  Na tom tržištu se ugovara devizni kurs. I ukoliko bi se počelo sa fiksnim kursom NBS bi morala bankama da prodaje evre u zamenu za mnogo manje dinara kako bi formirala kurs. Na primer, ukoliko je kurs 50 dinara za jedan eur, a banke između sebe ne žel da trguju tim kursom, onda bi dnevno NBS morala da proda bankama, recimo 5 miliona evra a da dobije u zameni „samo“ 250.000.000 dinara umesto 500.000.000 koliko bi dobila po sadašnjem trenutnom kursu. Time bi banke bile stimulisane da za manju količinu dinara dobiju istu količinu deviza.

I na kraju dolazimo do zaključka: Kada bi država Srbija, koja je hronični zavisnih od uvoza, koja sve živo i ne živo uvozi a ništa ne proizvodi i koja nema stalne prihode od turizma ili bilo čega drugoga što joj unosi devize u zemlju, uvela fiksni devizni kurs, izgubila bi sve. I zato se ne može govoriti o postojanju fiksnog deviznog kursa. Jer, takav kurs će istrošiti sve devizne rezerve NBS i nakon toga će se ponovo vratiti na fleskibilni devizni kurs. Da smo normalna država sa normalnom privredom koja nešto izvozi ili da imamo normalne ljude koji znaju kako se vodi turizam, onda bismo mogli da pričamo o fiksnom kursu. Ovako, ne možemo.

STVARNI PROBLEM – NEPOSTOJANJE KONKURENCIJE

Tvrdim da je kurs slabog dinara u odnosu na evro dobar kurs za izvoz. Jedino se uvozni lobi buni zbog kursa. Jer logično, oni koji samo uvoze njima je u interesu jaka domaća valuta. I kada bi kurs dinara bio jak to ne bi obuzdalo cene u Srbiji, jer ne postoji konkurencija. Na primer, uvoznici uvoze televizore, belu tehniku, kompjutere, sve živo. I što je dinar jači, oni uvoze za manje robu za manje dinara, ali ne smanjuju cene. Na primer, jedan uvoznik je uvezao televizor od 700 eura i za njega platio 78.400 dinara po kursu 112. U prodaji, on ga prodaje po 90.000 jer želi da zaradi. E sada, zamislite kurs ojača u korist dinara, i sada nije više 112 nego 100. to znači kada on bude uvozio sledeću rundu televizora neće ih plaćati 78.400 nego 70.000 din a prodavaće ih isto za 90.000. Neće spustiti cenu. Kada su zadnji put trgovci spustili cene? Ne pričam o akcijama na neprodate televizore nego na nove? Bez obzira na kurs oni će gurati svoje cene kako bi dodatno zaradili jer nema konkurencije i prostim jezikom „može im se“. Na tržištu nema prave borbe između kompanija. Nema konkurencije. Ista je slika i sa državom i cenom goriva. Kada je usled jačanja dinara (slabljenja eura) pala cena goriva?

Takođe, pored uvoznog lobija bune se i ljudi koji su uzimali kredite u stranim valutama. Ali ne mogu se trošiti devizne rezerve jedne zemlje zbog građana koji su uzimali kredite u stranoj valuti. Možda zvuči surovo ali je tako. Postoje krediti u dinarima, pa čak i stambeni u nekim bankama, i građani su trebali da uzimaju dinarske kredite.

Stvarni i najveći problem u Srbiji nije kurs, već nepostojanje konkurencije. Konkurencije ima jako malo u svim važnijim oblastima. A i tamo gde je ima postoje karteli koji ugovaraju cene svojih proizvoda (ulje, mleko, kompjuteri, banke….).  I kako onda možemo govoriti o problemu kursa? Kako je moguće da u zapadnom svetu gde postoji jaka konkurencija ne dolazi do inflacije. Srbija ima godišnju inflaciju (rast cene robe i usluga) od preko 11%. I to u vreme krize? Kada je opala kupovna moć građana? Kako? Pa zato što ne postoji konkurencija.