Moj prvi susret sa računarom

Sećam se, kao da je juče bilo, kada sam prvi put video računar. Ako se tako mogao nazvati. To je bio Commodore 64. Drugaru „komšiji preko puta“ otac je kupio i doneo iz Nemačke. Mučili smo se da „instaliramo“ igrice preko kaseta. Podešavali iste šrafcigerom. Ali kada bismo „upalili“ igricu oči bi nam se ozarile i satima bismo igrali. Ne mogu da se setim tačno koje su to sve bile, ali neke od ovih sigurno jesu.  Zapravo, sećam se Olimpijade. Tada mi je to bio računar, iako se danas teško može nazvati tako. I koristili smo ga samo za igrice. Nismo tad kucali nikakve tekstove, pravili nikakve grafikone. Samo, puko i čisto igranje igrica. Ipak smo bili deca.

Tako, moj prvi susret sa računarima je kroz igrice. Naravno. Jer šta dete drugo voli. U tom nekom periodu pojavljivali su se i Tetrisi, kasnije i Gameboy. Pa naravno i SegaMega Drive.

Ako me pamćenje dobro služi, prvi pravi računar, kakve delimično danas poznajemo (gde ne moraš šrafcigerom da motaš kasete) video sam kod Ujke u štampariji. Naravno da u školi nismo imali računare niti to koristili, sve do nekog sedmog ili osmog razreda. U to vreme samo su se entuzijasti i profesionalci bavili računarstvom. Škole nisu. Kao ni danas u 21. veku. Moj Ujak je za potrebe svoje štamparije od prvih dana imao računar. Prvo PC kasnije i iMac. Sećam se, bio je to Pentium 386. U to vreme bila je aktuelna Alta Vista internet pretraživač. Eh to su bila vremena!

I naravno neizbežna igrica Commander Keen. Jedna od najluđih igrica koje sam ikada igrao. Sa braćom sam provodio večernje sate u štampariji, posle radnog vremena, uživajući u ovoj igrici. Kucajući ovaj tekst ponovo mi je krenula suza sete niz obraz. Bila su to divna vremena. No, tu nisu bile samo igrice. Surfovali smo internetom, ako se to može tako nazvati u to vreme. Sa Alta Viste brzo smo prešli na Yahoo.

A i video sam uživo pravu primenu računara – poslovnu. Video sam grafičku obradu i primenu u štampi kroz razne programe. U to neko vreme, možda malo kasnije, postao je aktuelan Windows 9.1 operativni sistem. Čini mi se negde između devedesetdruge i devedesetreće godine. Ubrzo su se pojavili 486 računari, te sam i ja dobio jednog. Uspeo sam da ubedim oca da mi kupi. Da se razumemo, te mašine su izmišljene odavno, ali u Srbiju (Yugoslaviju) je sve kasnilo, naravno, pa su i 486 mašine počele kasnije da se prodaju. Ali kada sam ga dobio umro sam od sreće. Razbijali smo Worms!

Otac me je odmah upisao i u privatnu školu računara jer je video budućnost u njima i želeo je da naučim da mnoge stvari pored igrica. Sećam se, škola se zvala Amer a držao ju je Pakistanac koji je odlično govorio srpski jezik sa specifičnim akcentom. Bio je neverovatno simpatičan. Imao je jedno desetak računara i grupe su bile pune. Učili smo DOS i Windows operativni sistem, CorelDraw, snimanje programa, dokumenata i igrica na diskete. Desetine disketa. Eh to su bile komande. A ne kao danas u jednom kliku nekom pošalješ nešto 🙂 Ne, nego si morao da zapamtiš jako komplikovane komande, pa da istu pustiš, pa da 15 minuta ubacuješ disketu po disketu. Pa ne daj bože da snimanje pukne u međuvremenu, pa moraš sve iz početka.

I kada je došlo vreme da se to uči u školi, u 8 razredu, ja sam već sve znao. U školi gotovo da ništa nisam naučio. Ništa se mnogo do danas nije promenilo. Deca i dalje kasno počinju da uče o računarima, tehnologiji i internetu. Najviše nauče sami. Ukoliko se interesuju. A mnogi se ne interesuju i to je veliki problem. Jedino što smo učili u osnovnoj školi bilo je malo programiranja kroz Pascal, a i to sam sam sve naučio. Već sam imao gotov program za izračunavanje proseka ocena. I na početku tih časova, dao sam profesoru program, i dobio peticu odmah. Do kraja sam samo gledao šta drugi rade. Sve je to bilo jako slabo. A o srednjoj školi ne želim ni da pričam, gde smo učili programiranje pisanjem na papiru. Ludilo mozga. Sa druge strane, moj Pašenog je profesor informatike u srednjoj školi. I možda nećete verovati ali po gradivu mora deci, u 2016. godini, da drži čas o upotrebi miša. A deca su se maltene rodila sa mišem. Već prešli na touch screenove. Na tablete. Telefone. Ni ja lično više ne koristim miša već touch pad na iMacu.

I čemu onda zastarelo gradivo? Niko ne zna. Ali on (Paša) zato ne predaje po programu. Što je protivzakonito. Znam, deluje šašavo ali tako je. A upravo zato ga đaci obožavaju. Uči ih Visual Basic, modernim programskim jezicima, prave windows aplikacije. Deca oduševljena. Srpsko školstvo kasni jedno 10 godina za modernim IT obrazovanjem. Ako ne i više.

I tako, moj prvi susret sa računarom je bio ličan i najviše kroz igrice. Nije kroz školstvo. A trebalo bi. Trebalo bi da deca od najranijih dana uče o internetu, o kompjuterima, o tehnologiji. U Južnoj Koreji đaci u prvom razredu osnovne škole uče o internetu. Postoji 5 lakih i jednostavnih koraka do modernog i normalnog školstva. Samo nema ko da primeni. Zato je Južna Koreja tu gde jeste, a mi Srbi, opet, tu gde jesmo. No, i to će se vremenom promeniti. A do tad, učite svoju decu sami. Neka se sami zanimaju. Ja sam dosta toga naučio sam. Kroz prve dodire sa računarom, i kroz školu kompjutera, dobio sam samopouzdanje. Počeo sam sam da istražujem. Da učim programe. Tako sam sam naučio Adobe Photoshop i Illustrator. I mnoge druge stvari. I dete mnogo nauči o računarima kroz igrice. Upravo one mu pomažu da napreduje. Igrice izbijaju strah od tehnologije. To je najlakši način da dete opušteno uči o kompjuteru i da se „stapa“ sa njim. Znam da roditeljima to deluje kao gubljenje vremena ali nije tako. Igrice i jesu osmišljene da se dete na interaktivan i zabavan način upozna sa kompjuterima i da „ih nauči“. Zato, nemojte im braniti ni kompjuter, ni tablet, pa ni telefon. Upišite ih u privatnu školu da nauče kompjutere. Da nauče i Office programe koji će im nesumnjivo trebati. Televizor im branite. Televizor je smrt za mozak vašeg deteta. Interakcija nula, a pranje mozga 100. Zato, nadam se da će i Vaše dete biti kompjuterski pismeno. Jer to je u njegovom najboljem interesu. A izuzetno mi je drago da kompanije sve više uočavaju značaj koji računari imaju na decu, i da kampanje poput #MojPrviRačunar koju organizuju Intel i Gigatron omogućavaju deci da dođu do svog prvog računara.