Zašto obožavam zimu i sneg #PlaninskePrice

Kada krene prvi sneg lice mi se ozari ma koliko hladno bilo. Uvek sam voleo sneg. Ne, obožavao, da budem tačan. Iako sam zimogrožljiv. Čim malo padne temperatura, makar bila iznad nule, meni bude hladno. Ali, to me nikad nije sprečavalo da obožavam zimu i sneg. Da se bacim u njega i valjam. I kao dete i kao „matorac“, sada, od trideset leta. Ne prođe Nova Godina, Božić, bilo koji praznik a da ne skačem kao malo dete kada padne prvi sneg. Volim sneg svuda, ne samo na planini. Ne nervira me ni bljuzgavica u Beogradu. Jer možda zvuči apsurdno ali mene sneg asocira na toplinu. Da ne kažem zima me asocira na toplinu. Jer, kada je sve oko tebe belo, nekako si ušuškan.

Nekada davno, kada su bila srećnija vremena, nije bilo sezone, a da nismo na Kopaoniku. Skijao sam od najranijih dana. Zapravo, toliko sam bio dobar da sam bio pozvan u nacionalnu selekciju skijaša. To se nikad nije desilo, jer roditelji nisu dozvoljavali. Ipak sam rođen i živim u Beogradu, a da bih se tome posvetio morao bih da budem barem tri meseca na Kopu, godišnje. Dakle, teško.

Toliko sam bio „lud“ na skijama da sam se, kao malo dete (imao možda dvanaest godina) zaleteo sa Pančića niz Duboku, i naleteo na led, nisam uspeo da ukočim, naleteh na breg, skije mi se zabile u sneg, cipele otkočile, a ja poleteo u vazduh, napravio salto i prizemljio se na dupe. Roditelji i prijatelji panično prišli i zabezeknuto ugledali moje nasmejano lice. Nije mi falila dlaka sa glave, ali iz ugla posmatrača, jurio sam pravo u smrt. Jednom sam i polomio desnu nogu. Zapravo je toliko uvrnuo da sam ležao u bolnici na Kopu 7 dana. Nisu hteli da me puste kući. Tu sam malo i zamrzeo skije. Jer, neka žena išla pravo na mene, ja u jednu stranu, ona u drugu, i jednom skijom prođem između njene dve, leva strana tela mi ostane slobodna, i eto, došlo je do uvrtanja, ne samo noge. Neopisiv bol. Još uvek se sećam vriska. No, ni to mi nije poljuljalo ljubav prema zimi, snegu i skijanju.

Sećam se i jedne godine, mart mesec je bio, sneg do kolena (što bi se reklo) a napolju 10 stepeni, ako ne i više. Svi stranci (Norvežani, Šveđani) ukratkim majcama. Samo u zimskim pantalonama. Uživancija. Meni, kao detetu je to bilo čudno, jer su mene utrontali u 150 dukseva i kombinezona (roditeljska ljubav). Ali, danas shvatam 🙂 Nažalost, nije se ponovila takva situacija kasnijih godina. I žao mi je zbog toga. No, biće jednog dana. Lepog dana.

Kasnije, kad sam malo odrastao, negde posle nekih dvanaest godina skijanja, prešao sam na snowboard. I to je bilo to. Kraj. Shvatio sam koliko mi je lepše, bolje i sigurnije. Posle samo 2 dana počeli su leptirići u stomaku, zaljubio sam se. Što je na kraju prešlo u večnu i neprikosnovenu ljubav. Nekako mi je mladalačkije, seksipilnije i modernije. Na Snowboardu se osećam mnogo opuštenije. Sa skijama ne bih mogao tako lako da vozim „ispod žice“, da pravim „stuntove“ i „frirajdujem“. Dok sam na snowboardu potpuno sam slobodan.

A onda još više porasteš pa počneš da uživaš u nekim novim lepotama. Poput vrelog kuvanog vina u Vučjoj Stazi na vrhu Karaman Grebena, u predivnoj atmosferi. Oko tebe sneg, sve belo i ladno, a ti ušuškan u toplinu male slatke brvnarice, pored kamina. Prosto milina. Još kada je pored vas vaša ljubav i sreća onda idili nema kraja. Ljubav možete definisati kao predivnu teletinu ispod sača uz savršeni krompir preliven kajmakom. A možete definisati i kao vašeg životnog partnera 🙂 Kako vam milo i drago 🙂

Ovo su samo neki od razloga zbog kojih obožavam zimu i sneg. Teško je rečima opisati tu ljubav. Tu veličanstvenu ljubav. A na ovaj blogpost me je inispirala velika akcija #PlaninskePrice Turističke Organizije Srbije. Prosto nisam mogao a da se ne odazovem ovom pozivu. Jer svi znaju koliko volim sve što ima veze sa planinom i snegom 🙂