Postoji li kapitalizam u Srbiji?

Iz sobe je promirisao svež i pun miris kafe. Prave kafe. U kojoj je bio pravi šećer. Ne otupeli saharin. Članovi uže partije imali su ih u izobilju. Dok je narod dobijao najlošiju robu

• Parafraziran odlomak iz knjige 1984, Orvel

Svi su jednaki, samo su neki jednakiji.

Komunizam je zlo. Zao eksperiment koji je više puta, u praksi, propao. Neke kapitalističke zemlje, poput Amerike, toliko su ga mrzele da su organizovale lov na komuniste. Pravi pravcati lov, na veštice. Sama naznaka da je neko možda komunista, mogla bi ga odvesti u tamne odaje vlasti na ispitivanje. I javnog linča. Mnogi ugledni ljudi, bili krivi ili ne, iz sveta filma, umetnosti, književnosti, preko noći su izgubili karijere, ugled i bogatstvo. Samo zato što se verovalo da su, potajno, komunisti. Toliko se mrzeo komunizam da su sve granice demokratije pređene. Kao nogom po brašnastom pesku. 

I sa punim pravom. Komunizam je naopaka i zlurada filozofija, gde su svi jednaki, ali su neki jednakiji. Filozofija koju je teorija i praksa ekonomije i kapitalizma opovrgla kao nefunkcionalnu. Gde su decenije i životi ljudi izgubljeni. To je ideal u kom država određuje sve. Šta se uvozi, šta se izvozi, koliko jedna individua može imati ličnih stvari. Država zapošljava. Država otpušta. Država određuje broj pari cipela koji je optimalan za sve ljude. Boju koja je prikladna da se nosi. Izgled koji je adekvatan. Način na koji se muškarci šišaju. Način na koji žene zabacuju kosu. Najbolji primer, koji se izučava na fakultetima ekonomskog usmerenja, uvek je Nemačka. Stara Nemačka. Podeljena na dva dela: Istočni i Zapadni. Istočni – komunistički blok. Zapadni – demokratsko-kapitalistički blok. Istočni je proizvodio šklopocije od automobila, dok je zapadni proizvodio Porše. Ljudi su, rizikujući sopstvene živote, bežali i preskakali dugačak zid koji je delio ove dve ideologije. Mnogi su dali život zbog trunke nade da će pobeći u zemlju koja je proizvodila moderne mašine i alate, kvalitetna kola, gde je postojala sloboda izbora i sloboda življenja. Gde je bio kapitalizam.

Jugoslavija, iako komunistička zemlja, i naizgled bogata zemlja izobilja, bila je poput današnje Kine. Komunizam na papiru, a u praksi donekle slobodna ekonomija, postojanje pojma privatnog vlasništva, u kvazi-socijalizmu. Iz koje si mogao da posluješ sa svetom, donekle. Pod određenim, tvrdim i suvoparnim uslovima. U kojoj si mogao, od jednog trenutka, da otvaraš svoju firmu. Iz koje si mogao da putuješ u svet. I da svet putuje u tvoju zemlju. Imao si privid slobode u zamenu za lojalnu ljubav partiji i najvišem rukovodstvu. Koji je pio pravu kafu, uvoznu, najbolju, dok je narod pio onu koju je napravila C Kafa.

Svi su jednaki, samo su neki jednakiji.

Danas, Srbija, naslednica Jugoslavije, iako na papiru slobodna, moderna socijal-demokratija sa tržišno uređenom privredom i kapitalizmom, u praksi deluje kao komunistička zemlja. Precrtajte to deluje. Jeste. Zemlja u kojoj preko 40% celokupne privredne aktivnosti (GDP) ostvaruju državne firme. U kojoj je preko 50% radnog stanovništa zaposleno u državnim firmama i institucijama. U kojoj država ima preko 35% od ukupno svih registrovanih firmi. Država u kojoj je teško doći do posla bez partije. I bolesne lojalnosti i privrženosti vladajućoj partiji, ma koja da je, u datom trenutku. Takva zemlja nema šansu za veći uspeh. 

Svi su jednaki, samo su neki jednakiji.

Nije nikakva sramota imati državne firme. Iste postoje u celom svetu, u svim zemljama. I treba da postoje. Moraju da postoje. Nemoguće je da ne postoje. I dobro je da postoje. Ali u strateškim oblastima i industrijama: struja, voda, planine, reke, razvojne firme, energija, investicioni fondovi, banke…

Srbija je, po ugledu na mnoge druge istinski komunističke zemlje, mesto gde država poseduje gotovo sve: Letovališta, hotele, banje, restorane, auto kuće, osiguranja, fudbalske klubove… sve ono što ne treba da ima. Jer, ako nas je nešto nauka o ekonomiji naučila to je da država ne ume da upravlja kapitalom. Razumno, svrsishodno i logično. Naročito u komunističkom uređenju. Gde se isključivo članovi glavne partije, često bez znanja i iskustva, postavljaju na najviša rukovodeća mesta. Na to treba dodati i ljudsku prirodu – pohlepa, zavist, gordost. Gde je sve svačije i ničije u isto vreme. 

Svi su jednaki, samo su neki jednakiji. 

Taj slogan je opisivao svako komunisičko uređenje, pa i ovo koje mi danas imamo u Srbiji. 

Privatni kapital > državni kapital.

Posao države je da stvori povoljnu privrednu klimu i uslove za fer i korektnu tržišnu utakmicu svih kompanija, kao i da postavi i poštuje temelje demokratskog pravnog uređenja i samo da ubira poreze. A ne da vodi pola privrede. Ništa više. Ništa manje. Država nema šta da traži, recimo, u poslu vođenja banja. Na kilometar od raspalog i skoro praznog kompleksa Banje Ljig, u kojoj se dno bazena crni od propalosti i prljavštine, nalazi se moderno privatno zdanje, nekog privatnika, dubce puna. Bazeni, restorani, masaže, termalna voda. Sve isto kao i kilometar pre. Ali razlika u jednoj stvari: privatan kapital. Čovek zna kako se vodi biznis i kako se raspolaže kapitalom.

Jedna stvar mi je zapala za oko, i uopšte me nije fascinirala. Svojevremeno, šetali smo se Banovim Brdom, i prolazili pored stadiona Čukarički. Jedan od retkih, privatizovanih fudbalskih klubova u Srbiji. Nikom nije jasno kako, ali dobro je što je tako. Stariji čikica, čini mi se ekonom, lagano je skidao stolice sa jednog dela tribine. I postavljao ih u posebnu ostavu na drugom kraju terena. Pitao sam ga zašto to radi. Odgovorio je odsečno: dolaze sutra navijači zvezde. Privatan kapital. „Gazda“ ceni svoje. Ne da svoje. Čuva svoje. Ako mu barabe razbiju i spale stolice on iz svog džepa mora da kupi nove. Imaće manji profit. Manje će zaraditi. Državni klubovi nemaju taj problem. Čak šta, jedva čekaju da barabe popale sve. Jer to znači novi tender za nabavku stolica. To znači duplo veća cena. To znači više para u privatne džepove rukovodstva. Pranje para.

Kapitalizam je suprotan komunizmu i socijalizmu, sistemima u kojima su sredstva za proizvodnju pretežno u državnoj ili zajedničkoj (društvenoj) svojini, a primarni cilj vlasnika kapitala nije ostvarivanje profita već socijalne pravde ili nešto drugo.

Svi su jednaki, samo su neki jednakiji.

Kapitalizam je dobar. Najbolji sistem koji trenutno postoji. Najpravedniji. U komunizmu, ne „juri“ se profit već neka socijalna pravda. Iz koje, ti neki jednakiji izađu bogati i obezbeđeni, a narod gladan. Izađu jednakiji od drugih. Bolji, sistem od kapitalizma, nažalost, nemamo. U praksi. Uvezan sa demokratijom i socijalnoj politici odlično pomaže ne samo pojedincu već i društvu globalno. Gotovo svaka napredna moderna zemlja je socijalna demokratija sa kapitalizmom. Kanada, Nemačka, Australija. Sve one pomažu „čoveka u nevolji“. Onog ko ne može ili ne ume da zaradi u kapitalizmu, država ga pomaže. Mnogi kažu da je kapitalizam loš jer eto kako Srbi žive – očajno. Ne žive loše zbog kapitalizma jer isti ne postoji u Srbiji niti je ikada postojao. Ovde je i dalje komunizam. Stim što čak ne vodimo računa, kao država, ni o pojedincu. Smešno, u komunizmu ne postoji briga o komuni. Ceo život radiš, plaćaš porez za nezaposlenost, i sutra ostaneš bez posla i nemaš nikakvu socijalnu pomoć. U Nemačkoj ako ostaneš bez posla momentalno dobijaš od 600,00 eur pa naviše, mesečno, u zavisnosti od broja članova porodice. Dobiješ čak i rentarinu za stan, pride. Dobiješ i plaćene sve račune, naročito internet. U Srbiji dobiješ  dve godine nešto malo novaca kojim ne možeš da pokriješ ni trećinu prosečne mesečne potrošačke korpe. Nemačka je socijal-demokratska zemlja u kojoj „vlada“ kapitalizam. Srbija je komunistička zemlja.

Svi su jednaki, samo su neki jednakiji,

A generalno gledano kapitalizam je skoro iskorenio glad u svetu. Evo zvanične statistike:

Svi su jednaki samo su neki jednakiji. 

Komunizam je zlo i ne sme postojati. Srbija je kvazi-komunistička zemlja gde kapitalizam nikada nije postojao. Lov na veštice je preko potreban. Ili Srbije više neće biti.