Obožavam Kopaonik. Iako je postao stecište šunda, seljanizma (nikakva uvreda pravim, vrednim seljacima), fenseraja i pomodarstva. Uvek sam ga obožavao. Planinu. Staze. Od svojih prvih dana sam tamo svake godine provodio vreme. Kopaonik ima posebno mesto u mom srcu. Ceo život sam živeo u ubeđenju da je Zlatibor teško s**nje za skijanje. Izvinjavam se na izrazu, ali zaista je tako. Bio sam više puta na Zlatiboru, uglavnom kad je proleće, i predivan je. Ima mnogo toga da se obiđe okolo. Ali kako sam pasionirani skijaš (čitaj snowborder) uvek sam išao na Kop. Ipak je Kop (i sada) najbolja planina u Srbiji za skijanje. Pa kako onda odjednom menjam mišljenje? Evo kako.

Pre izvesnog vremena objavljen je nagradni konkurs #PlaninskePrice u organizaciji Turističke Organizacije Srbije. Blogeri su imali priliku da napišu lep, zimski tekst, a najbolji (njih jedanaestoro) su dobili nagradu u vidu organizovanog obilaska Zlatibora, Tare, Perućca kao i Tornika gde je bilo predviđeno vreme za skijanje. Dok su za smeštaj i pun stomak bili zaduženi prijatelji iz Mona Hotela. Iskreno, nisam očekivao nagradu, niti me je ona interesovala. Kako obožavam zimu i sneg odlučio sam se da napišem blogpost i doprinesem ovoj sjajnoj akciji. Svi se nešto lože (pa i ja na kraju krajeva) na obilazak Evrope, belog sveta, ni ne shvatajući šta se sve nalazi tu, na dohvat ruke. Ispred nosa. Na kraju sam izabran kao jedan od pobednika i u sredu 11.02.2015. oduševljeno smo krenuli na Tour de Serbia.

Obilazili smo mnoge znamenitosti i divote Srbije dok nismo stigli na Zlatibor. Prvo smo svraćali u Stopića Pećinu. Nalazi se na severoistočnoj strani planine Zlatibor između sela Rožanstva i Trnabe. Godišnje je poseti oko 30.000 turista. Fantastična je. Ogromna, visoka pećina sa vodopadom unutra.

Od autobusa do pečine, unutra i nazad, ukupno smo prepešačili 1,9 kilometara. Barem tako kaže moj telefon 🙂

Kasnije smo pristigli u Staro Selo, jedno od najvećih znamenja Srbije. Muzej na otvorenom. Mesto gde se u momentu vraćate par stotina godina unazad, gde vreme staje. U jednoj kućići se nekada pravilo mleko i sir. U drugoj se tkalo. U ostalima su živeli ljudi. Svaka kućica je služilo za nešto. Zaista rečima ne mogu opisati tu lepotu.

Kako je bilo predveče, spustila se neka tmina, a romantika je došla do izražaja. Predivno. Osećaj neponovljiv.

A onda je na red došla jedna posebna „kućica“. Mesto okupljanja vesele družine uz vreo kamin, pucketanje drveta, domaće rakije i starog dobrog domaćeg kupusa. Savršeno. Čulo ukusa je poludelo, osetili smo neku novu dimenziju. Jeo sam najlepši kupus ikada. Naravno, nikakav disrispekt prema domaćoj tvrdoj proji, siru u obliku kajmaka ili vrhunskoj domaćoj pršuti.

Bilo je teško poći dalje. Ne zato što su nam stomaci bili puni, već što nismo mogli naći maramice da obrišemo suze, tugom izazvane što napuštamo.  Teška srca napustismo kafanče.

A onda smo stigli na Zlatibor

Zlatibore pitaj Taru, kako li je na Zlataru. Moja verzija pesme. Mada postoji još jedna verzija. Zlatibore pitaj Taru kako li je na Kopaoniku. Kao što rekoh na početku teksta, nikad nisam pomišljao da se na Zlatiboru može skijati. Da odvedeš ženu i dete, da. Da se šetaš pored jezera, da. Da jedeš vrhunsku teletinu ispod sača, da. Ali da skijaš? Nikako. I tako nikada nisam dolazio na Zlatibor. Celo svoje detinjstvo i skijaški staž proveo sam na Kopu. Sve do sad. Da mi je neko pričao ne bih mu verovao. Na samo 9 kilometara od Zlatibora nalazi se Ski Centar Tornik.

 

I deluje odlično! Prvo sam bio u šoku. Oči su mi caklele. Očekivao sam neki mali brežuljak i jedno malo „sidro“. Ali ne. Tu je prostrani parking za veliki broj gostiju. Tu je i veliki broj servisa za iznajmljivanje ski opreme. A tu su i prave staze. Velike staze. Ogromna šestosedešnica koja prevozi ogroman broj skijaša u momentu, nalazi se na samom početku. Turistička tabla prikazuje lep broj staza. Ima tu i onih crnih, opasnih, i onih blagih. Na samom početku, u dnu centra, nalazi se i predivna mala stazica za najmlađe, početnike. Tu uče da skijaju a za njih je napravljen poseban mali ski lift, nešto poput pokretnih stepenica u Delti ili Ušću, samo što nisu stepenice nego je ravno. I čim zakorači skijama, traka ih odmah vuče gore. Fenomenalno.

Sa strane svake staze se nalaze mašine za veštački sneg u slučaju da pravog nema. Vidi se da je dosta ulagano. I ne samo to. Napravljen je sadržaj i za neskijaše. Tu su Bob i Tjube. Bob je kao roler koster, sa kojim se spuštate niz planinu. Šine i vaša korpa, a imate i kočnicu pa možete ići polako, ili ludo brzo, u zavisnosti od toga koliko kočite. Zaista sjajno. A tjub je kao mala stazica koja prati prave staze, gde se spuštate u nekim gumama. Pogledajte prilog na RTS na kraju teksta i biće vam jasnije.

Glavna staza, čim siđete sa šestosedešnice, je crna, takozvana duboka. Namenjena ozbiljnim igračima. Strma i opasna. Pored nje se nalazi slabija, crvena, staza. Kako nisam skijao 4 sezone, vozio sam na njoj, kako bih se navikao. Da ne pričamo o tome da sam iznajmio cipele broj 46 a nosim 49. Pa nisam bio u elementu. I odlična je staza. Nije preblaga, taman kako treba. Za potpuno uživanje. Upoređujem je sa desnom stranom Karaman Grebena na Kopu, a ovu težu sa Pančićevim vrhom ali levom stranom, ne onom dubokom.

Zlatibor, kao takav, je predivan. Mnoštvo materijala za zabavu. I za sve. Ne samo skijaše. Ali idealan za porodicu. Ako niste skijaši, ovde je idealno mesto da naučite da skijate ili vozite snowboard. Sve je dosta jeftinije nego na Kopu. Tokom dana skijate, a popodne uživate u raznim događajima u gradu ili hotelu. Mnoštvo klubova, kafana i kafića. Predivno jezero pored kojeg možete šetati sa vašom porodicom. Ukoliko odsedate u hotelu Mona**** (što je moja snažna preporuka) imaćete sve na jednom mestu. Za 6 noći (7 dana), polupansion, za dvoje roditelja i dete košta 60.000,00 dinara. Što je zaista odlična cena za vrhunski hotel sa četiri zvezdice, uz besplatno korišćenje celokupnog sadržaja koji uključuje i spa. Posle skijanja idete pravo na večeru. Koja je fenomenalna. Ne mogu vam opisati koliko je hrana raznolika. Do te mere, da ne znaš šta pre da jedeš. A sva hrana je vrhunska. Ja sam recimo oduševljen rolovanim svinjskim rebarcima i batacima. Za doručak, pak, tu je komplet lepinja koju sam stalno klopao. Nije važno da li ste mesožder ili vegan, za svakog ima po nešto. I za doručak, i za ručak i za večeru.

A pored vrhunske klope tu su razni drugi sadržaji (uključeni) u cenu, poput spa centra (bazen, đakuzi, tursko kupatilo, sauna, masaža), teretana, dečija igraonica itd…

Ovo su samo neki od razloga zbog kojih ću ubuduće skijati na Zlatiboru. Jer iako sam pasionirani bordaš, moja žena to nije. A naš mali anđeo David tek raste i tek treba da stane na skije. Zlatibor je idealan spoj koji će meni kao „pro“ borderu pružiti materijal za uživanje i duhovnu satisfakciju, kao i njima koji su tek početnici. Dok oni vežbaju u školi i uče da skijaju, ja ću hvatati krivine na stazama i praviti slalome. Svi srećni i zadovoljni. U pauzama ćemo zajedno odmarati u brojnim kafićima na samom Torniku gde možemo i ručati. A nakon završetka „radnog“ skijaškog dana, vraćamo se u Zlatibor gde ćemo zajedno uživati na bazenu ili u dugim šetnjama pored Zlatiborskog jezera sa našim malim anđelom.

Eto, nadam se da sam vam otvorio oči, kao što su meni ovih dana otvorene. Nema na čemu 🙂