Krenem ti ja tako prekjuče na spavanje, i kako volim da nešto gledam pre nego što zaspim ja upalim 24Kitchen. U zadnje vreme mnogo volim da gledam Rudolfa i njegove kulinarske magije. Prosto me smiruje. Ovaj put je putovao u Saint Moritz gde je govorio o njihovoj domaćoj kuhinji i specijalitetima. Naravno, da bi to izveo morao je da provede gledaoce kroz sve čari Saint Moritza. Nakon završetka sam ostao bez teksta. Jedno od najlepših mesta na planeti zemlji!

I tako počnem da guglam po netu aranžmane da vidim koje su cene. Očekivao sam enormlne cene s obzirom da je to jedno od najstarijih i najeksluzivnijih skijališta na celoj planeti zemlji. Rols Rojsevi i Jeep-ovi su normalna pojava. Retko se može videti loš auto. Glavnim ulicama su postrojene samo najbolje radnje poput Gučija, Šanela i ostalih. I šokirao sam se: preko domaće agencije SAB Travel  u Saint Moritzu u hotelu Chesa Sur Val možete ići u periodu od 30.03 – 13.04 za svega 961 eur. To je cena apartmana, a ako ide vas četvoro onda je to po osobi 240,25 eur. Na to dodajte ski pas od 100 eur i 100 eur prevoz sopstvenim kolima i eto, imate zimovanje u najluksuznijem mestu u Evropi za 440,25 eur.

Sa druge strane, zimovanje na Zlatiboru u Moni je oko 40.000,00 dinara po osobi. Ergo, u poređenje se dovodi jedan Zlatibor (koji je postao nikad veća seljanija) sa jednim Saint Moritz-om. A kakva je situacija na Kopaoniku? To je tek priča za sebe. Kopaonik je preskup. Da se razumemo, ja obožavam Kopaonik jer sam tamo maltene odrastao, znam sve staze. Ali, sa cenama nisu normalni. Prvo, ski pas im je 13.000 din. U Borovecu, sa 100 km više staza je oko 90eur. Smeštaj u hotelima je smejurija. Konaci, koji su nekada bili prihvatljive cene, danas koštaju oko 70 eur po osobi za apartman za četvoro gostiju. To je 525 eur za 7 dana? Da li je to normalna cena? Da li se mogu porediti Saint Moritz i Konaci na Kopaoniku?

I to nije sve. Mnogi će reći: „a šta je sa cenom hrane i pića?“. Zadnji put pre dve godine kada sam bio na Kopaoniku platio sam čaj oko 200 dinara. A na vrhu Karaman Grebena, u Vukovoj Jazbini (kafana/kafić) topla čokolada je oko 210 dinara. Bila. Ne znam kako je sada. Da kažemo da jedno piće košta oko 2,5-3,5 eur. A u Saint Moritz kafa košta 3,5 eur dok pivo recimo košta oko 4 eur. Da jedete u nekom normalnom restoranu je oko 10 eur po osobi, a u nekom skupljem oko 70 eur za tri jela (tri osobe, svaka po 23 eur). Kompletne cene u Saint Moritzu možete pogledati OVDE. Da ne bude da nisam ponudio i druge relevantne izvore, evo jedan koji potpuno protivreči mojoj teoriji. Ekipa Infokopa je napisala na svom sajtu cene pića na Kopaoniku (što mislim da je iskreno velika laž). Tu kažu da su cene pice oko 500 -1000 dinara, piće je od 100 – 150 din (kafa, čaj, koka kola). Ko želi može pogledati ovde: InfoKop

A šta kažu Tviteraši?

[blackbirdpie url=“https://twitter.com/GoranPilipovic/status/294715305131921408″]

[blackbirdpie url=“https://twitter.com/GoranPilipovic/status/294716186795589633″]

[blackbirdpie url=“https://twitter.com/vdjacic/status/294716949106159616″]

[blackbirdpie url=“https://twitter.com/cikaZubic/status/294717091595026432″]

[blackbirdpie url=“https://twitter.com/cikaZubic/status/294717470290358272″]

[blackbirdpie url=“https://twitter.com/Atomski_mrav/status/294718901034561536″]

[blackbirdpie url=“https://twitter.com/ninoslavn/status/294720031420448769″]

[blackbirdpie url=“https://twitter.com/Gasparevic/status/294721221617147904″]

[blackbirdpie url=“https://twitter.com/ViktorPrvi/status/294722263041847296″]

[blackbirdpie url=“https://twitter.com/Solisio/status/294724139728646145″]

[blackbirdpie url=“https://twitter.com/alex5rovski/status/294734615552352257″]

Specijalan gost na blogu: BJUTI!

Бјутијева запажања о путничкој духовној сиротињи

Дарко ми рече да напишем нешто кратко, ал’ пошто немам времена пишем како ми је воља:

Заподенула се расправа око тога зашто људи иду на Копаоник и Златибор када им је јефтиније диду у Бугарску, Аустрију итд на скијање и позерај.

 Нисам скијаш, жао ми је, к’о малог су ме водили по морима, а моја породица није разумела зимске чаролије и радости. За све постоји прилика, тако да се не бринем ни за мене ни за вас, мало ме брине отворени прелом ноге што могу да добијем, али авај.

 Оно што запазих у свом плодном тридесетогодишњем и кусур животу, а тиче се путовања радничке класе којекуд је тај да их углавном спутава размаженост, страх и скоројевићство. При томе не мислим на екипу из Клуба путника Србије, то су друга путовања, већ на сиротињу са парама и сиротињу без пара која иде на одморе у виду зимовања и летовања. Ко нема паре да путује, разумем и молим да се поштује њихова материјална позиција.

 Кренућу од размажености. Они су вечито уморни, њихов посао је најтежи и сматрају да су заслужили да путују на одмор али не било какав. То мора бити титрање јаја у дословном смислу. „Да виш кака је услуга!”, чест је опис дестинације у којој нису видели ништа ван хотела или уцртаног крста на туристичкој мапи где су их одвели на папрено плаћеном агенцијском излету. Иако овде неретко живе у штроци, у изнајмљеној гајби или су родом са села, преко ноћи постају господштина која мучи конобаре и захтева услугу као у Хајату. При томе су аранжман платили 150-300 евра и за то очекују да имају све. Подврста њих је сељана која летује у олинклузив свеукљученоуцену варијантама где не мрдају дупе из бетонске зградурине и вероватно пешчане плажурине са више лежаљки и сунцобрана него купача.

 Страх је оно што нас све покреће. Постоји ту разних ствари од губитка посла, банкота, смрти, болести и све је то за људе. Али, страх о коме овде говорим је онај малограђански да ако оду негде ван свог села у ширем смислу, неће се моћи снаћи, јер нико не зна њихов језик, шта једу, пију и да ће их неко покрасти, убити, извадити бубреге и то продати итд.

 Туристичке агенције добро познају менталитет те нуде многе аранжмане који су безбедни за идиота (idiotproof). Они ће вас превести, сместити, рећи вам шта да видите, безбедно вратити назад и то наплатити. То што нуде су обично проверене дестинације где локалног становништва практично и нема и где су све „наши људи”. Чак и они локалци који су тамо знају српски или неколико речи што се опет односи на титрање јаја тј. шлихт. Често ћете у локалним продавницама видети натписе на српском, заставе оно што зову фудбалски клубови, а заправо су мешавине јавних предузећа и културно-уметничких друштава, чућете нашу музику и слично.

 Даљи страх је да се не оде негде даље. Узимимо за пример Халкидики до кога се једноставно стиже колима. На неких 150-200км даље, што је око сат и по вожње је Крф, који има много више да понуди. Тек од пре коју годину наши људи иду тамо. Такође, ту је и прегршт јонских острва која су прелепа. Ту је и Пелопонез и слично. Међутим Халкидики је турбо фолк, који наизглед делује јефтино, али на лицу места ће вас одрати за све. Исто важи и за Копаоник наспрам Француске итд. Срби одмарају само тамо где има Срба.

 Следећи вид страха је страх за дете. Дете мора да буде дебил од малих ногу, јер ако га родитељи науче да је титрање јаја нормална ствар у животу, није ни чудо зашто исто касније жели да се запосли у јавном предузећу. Другим речима, за дете мора да буде пешчана плажа близу смештаја итд. Кад дете научимо од малих ногу да је дебил, у животу не мож ништа друго ни да очекује него да га свака будала ложи. Тако Курир добија нову публику, а странке нове гласаче.

 Ограда: Немам децу, али пешчану плажу сам први пут видео са седам година. Дотле сам са мојима летовао у Истри од практично рођења до првог основне. Тамо је становита плажа, има да се рони, вода је чиста. Жив сам, здрав сам, а моја кева каже да није имала никаквих проблема са мном и са буразером на плажи. Зато сада не трпим пешчане плаже, нити видим икакву предност у њима. Оне су само вешт маркетиншки потез на којима се може приде зарадити уз продају сунцобрана и лежаљки. Приде, моји другари Таја и Влаја имају двоје ситне деце и воде их по целом свету, кампују са њима и деца су здрава и права, машала. Од другарице Нине, мали Леон од непуних годину дана је уживао са нама на камповању на Бељаници. Позитивних примера је безброј.

 Стижемо до трећега разлога, а то је скоројевићство. Како ко добије неке паре, или отресе блато с опанака, он жели да иде негде далееееко. Ценим и поштујем. Једини је проблем што исти ти не иду да би нешто видели и научили, већ да би се хвалили на Фејсу путем фотографија. Све лепоте и знаменитости, упознавања локалаца и културе – не постоје. То су клубови и дангубљење; хотели и пешчане плажурине. Скоројевићство у себи садржи и поменуто титрање јаја и прожима га толико да је некада тешко разлучити да ли скоројевићи воле да им се титрају јаја или је то генетска предиспозиција лаке и брзе промене средине у економији која је базирана на продаји услуга са умрлим реалним сектором.

 Сиже: Није поента у далеким путовањима, нити лаким путовањима. Поента је да се на сваком путовању нешто види и научи. Да се људи упознају. Није проблем ни у туристичким агенцијама, то је ствар процене јер је некада јефтиније ићи преко исте него у самосталној режији.

 Не заборавите, као што неко рече: „Живот почиње када изеђеш из своје зоне комфора”.

 За крај обавештење да ће нас неколико ускоро покренути трибине о путовањима под именом „Путоспектива” где ћемо причати о разним искуствима и саветима, где ћемо звати госте да предају и где ћете сви бити позввани да учествујете. Очекујте нешто 22. фебруара.

 Линкови:

http://neblog.bjuti.info/neblog.item.10/putnicki-dijalozi-i-zapazanja.html

http://www.prekoramena.com/t.item.103/mladi-u-srbiji-i-putovanja-price-iz-geta.html

 

Zaključak:

Mišljenja sam da za iste novce ili možda malo više, možete otići u magično i najeksluzivnije zimovalište Saint Moritz, umesto na domaći Kopaonik. Ako izuzmemo iz cele priče ovo poređenje neba i zemlje, za duplo manje novca možete otići u Francusku ili Bugarsku. Lično sam bio u Bugarskoj (Borovec) i oduševljen sam. 4 puta bolji od Kopaonika a jedno 2 puta jeftiniji. Ski pas 90 eur, klopa u restoranu oko 10 eur po osobi (ne pljeskavice, nego baš prava klopa. Pljeskavice su 2 eur, što je isto kao i na Kopu). Pritom, tamo se penjem gondolom pola sata, a posle spuštam dva sata. Dok na Kopu prvo čekam pola sata u redu za žičaru, pa putujem 10 minuta do vrha, pa se onda spustim dole za 10 minuta, pa opet sve nanovo. Zato narode, dobro razmisli: Ili jesi ili nisi – OVCA!