Uragan Rabi – vrlo potresna priča

Danas je kroz moj svet protutnjao uragan emocija, koji me je strahovito potresao i držao sa čvrstim stiskom celog dana. Bio je snažniji i od uragana Sendy koji je protutnjao Amerikom. Za potrebe ove priče nazvaću je Rubi, a kasnije ćete i shvatiti zašto.

Sada se pitate: „a šta se to za boga miloga tako strašno desilo?“. Pa, potresla me je jedna surova priča, koja verujem nije sama. Ta priča sadrži peripetije sa državnim zdravstvom, nehumanim i užasnim doktorima (neljudima), patnjom i bolom jedne nemoćne majke da spasi svoje dete. Priča me je do te mere potresla da sam stao i zapitao se: „A šta bih ja radio da sam na njenom mestu? Da li bih nabavio pištolj, bombu, mačetu i uzeo zakon u svoje ruke? Šta bi drugi ljudi uradili?“. Pre nego što prenesem celu priču (blogpost) samo bih par stvari voleo da kažem. Više puta sam na svom blogu pisao o strahovitom javašluku, neprofesionalnosti, bahatosti i stokizmu (moja izmišljena reč za svu stoku koja radi u državi i ponaša se prema nama kao prema stoci) koji vlada u zdravstvu, državnim fakultetima i uopšteno celoj državnoj administraciji. Šta je uzrok takvoj situaciji? Pa pod broj jedan medicinski fakultet. Medicinski fakultet je i zvanično proglašen za najkorumpiraniji fakultet u zemlji. A pošto, jelte, znamo da se samo deca doktora i lekara mogu zaposliti u državnom zdravstu, onda znamo kako i ko prolazi na medicinskom fakultetu. Naravno, o ovome nećete mnogo slušati ili čitati u medijima i novinama, jer naravno privatni fakulteti su krivi za sve. No, idemo dalje. Pod broj dva to je opšta ekonomska situacija. Plate su mizerne u celom zdravstvu, a ljudi po prirodi bahati. Posao u zdravstvu im je obećan još na prvog godini fakulteta, i logički, zaposleni postaju bahati. Može im se. Pod broj tri katastforalno stanje u sudstvu. Odavno je poznato da nije važna pravda niti dokazi već koji advokat je dobar sa sudijom. Mnogi krive policiju za loš rad, a zapravo je krivo sudstvo. Tako je i sa lekarima. Vi pokrenete tužbu, tužba se odbije. Ili bude „izgubljena“ negde u fijoci nekih 5-10 godina. Sudije su naravno u sprezi sa lekarima jer njima uvek treba neka lekarska intervencija, preko veze, pod najboljim uslovima. Taman posla da neki sudija optuži nekog lekara. Ok, da ne grešim dušu, ima i optuženih ali samo kada je mito u pitanju i to sa podebelim dokazima. Da li znate da je neko optužen za smrt pacijenta? Ne.

I tako, dolazimo do suštine ove priče: Kćerka jedne žene je ukočila vrat, dva dana joj je bilo loše, mučnina, vrtoglavica. Naravno, šetali su ih na 128 lokacija, da bi na kraju bila potpuno oduzeta i bez moći govora. Govorili su da se folira (wtf?!). Šetali su ih nekih dve nedelje da bi na kraju devojka preminula! Greška za greškom, nesavesno lečenje, bahato ponašanje i opšti javašluk naravno nije osuđen. Upućena je tužba, sud je odbio. I tako, ceo dan sam toliko besan da vam ne mogu opisati. Taj osećaj nemoći, boli i patnje.

Već sam o ovome pisao ali znam da sve ovo nisu usamljeni slučajevi. Oni se dešavaju svakog dana, u svakom gradu. I niko vam ne može pomoći!

Šta biste vi uradili?! Razmišljajte o tome, a ja vam prenosim celu priču bez cenzure sa ove adrese :

08.01.2008. – Moja ćerka Tamara Pap rođena 03. jula 1979. godine u Novom Sadu je na poslu nakon naglog okreta glave na levu stranu osetila jak bol na desnoj strani vrata i u predelu potiljka i vrtoglavicu. Popila je Diklofenak i malo joj je bilo bolje, ali se drugi dan uveče bol ponovo pojavio u potiljku, vratu i čeonom delu.

10.01.2008. – Javila se u Opštu praksu u ambulantu na Liman, kod dr Delić, kao terapiju dobija 3 x 1 ampulu Movalisa.

14.01.2008. – ponovo odlazi u opštu praksu kod dr Švonja koja menja terapiju, prepisuje terapiju bola i ne upućuje Tamaru na dalji pregled, bez obzira na pogoršanje stanja, glavobolja je veoma jaka, povraća, ne može da jede i ima blago povišenu temperaturu.

15.01.2008. – Ujutru nakon tuširanja, stanje se veoma pogoršalo, Tamara je potpuno dezorijentisana sa veoma jakom glavoboljom. Pozivam Hitnu pomoć i kolima Hitne pomoći odvezena je na odeljenje Neurologije KCV. Na prijemu je dr Ilin koji joj daje Bensedin i još nešto i šalje je na CT glave koji je na brzinu odrađen. Stanje se blago popravlja i sa snimkom ponovo dolazimo kod dr Ilin. Tada je sa ležećih kolica, pošto nije mogla da hoda, prebacuju na sedeća kolica. Tamara takođe ima problem sa ravnotežom i glava joj stalno pada, ali ona uporno pokušava da sedi uspravno i govor joj je otežan. Dr Ilin je vrlo neljubazan i na neprofesionalan način, govori nam da on iz svog iskustva zaključuje da se Tamara pravi i da ima neki problem, pa da na ovakav način želi da skrene pažnju na sebe. Pred njom govori da ukoliko ne ustane iz kolica i ne prestane da se tako ponaša, da će je poslati na psihijatriju. Nakon toga zahteva da ostane sam sa Tamarom u ordinaciji (napominjem da i medicinska sestra koja je do tada bila u ordinaciji izlazi napolje). Nakon 15 – 20 minuta, poziva nas da uđemo u ordinaciju, Tamara plače i vidno je uznemirena i ponavlja da hoće da ide kući. Pošto mi ovo stanje veoma liči na šlog, šapućem doktoru da je moj suprug imao izliv krvi na mozak sa 47 godina, koji se nakon nekog vremena smrtno završio, ali dr Ilin na to uopšte ne reaguje, samo me je pogledao i pitao me da li Tamara ima momka?. Prepisuje terapiju i preporučuje magnetnu rezonancu vratnog dela kičme, fizijatra i psihološki profil. Stanje joj je malo bolje, može da govori i hoda i našim kolima je dovozimo kući. Nakon dolaska kući počinje jako da plače, govori kako je dr Ilin jedan manijak, da ju je maltretirao i da joj je svašta rekao. Smirujem je da će mi kasnije ispričati, ali na žalost, nikad nije uspela da mi ispriča šta se desilo u ordinaciji.

16.01.2008. – Posle podne odlazimo u Opštu praksu u ambulantu na Liman, ponovo kod dr Delić koja je veoma zbunjena tokom Tamarine bolesti i pošto Tamara danima ne može da jede i povraća, smeta joj svetlo, daje joj infuziju i uput za infektivno odeljenje. Oko 19 časova stižemo na Infektivnu kliniku. Dežurna doktorica nakon detaljnog pregleda, saopštava da Tamara nije slučaj za infektivnu kliniku (posumnjala je na meningitis) i predlaže da Tamara ostane na klinici da joj urade punkciju lihvora iz kičmene moždine. Tamara to preplašeno odbija uz objašnjenje da će je sigurno ako joj nalaz bude dobar odneti na psihijatriju kod dr Ilina. Stanje je malo bolje, ali i dalje ima jaku glavobolju.

17. i 18. 01. 2008 – Stanje je nepromenjeno, uzima propisanu terapiju i vodim je u privatnu ordinaciju, da bude brže, na preporučenu magnetnu rezonancu vratnog dela kičme.

19.01.2008. – U posle podnevnim satima, stanje se pogoršava, pozivam Hitnu pomoć, ne izlaze na teren, ali mi daju savet šta da joj dam od terapije i da ih pozovem ukoliko joj ne bude bolje. Nakon dodatne terapije, malo joj je bolje.

20.01.2008. – Za vreme ručka Tamara primećuje da nema dobru koordinaciju desne ruke. Zovem Hitnu pomoć i oko 16.30 stižemo na odeljenje Neurologije KCV. Dežurna doktorica je Tamara Žikić-Rabi. U čekaonici provodimo dva i po sata sa Tamarom kojoj se stanje pogoršava iz časa u čas, više ne može sama da hoda, sve lošije govori i desna ruka joj pada. U međuvremenu u ordinaciji se nalazi jedna žena, na koju doktorica viče i nakon dolaska vozila Hitne pomoći sa pacijentom koji je dovezen, ženu šalje napolje  da sačeka, žena je veoma ljuta i govori da doktoricu treba neko da pregleda. Jedan mladić u belom mantilu u prolazu na naše komentare nam ironično govori: „Ala imate sreću kučka je večeras dežurna“, na šta smo svi u čekaonici zgranuti. Oko 19 časova najzad ulazimo u ordinaciju. Doktorica je veoma nervozna, viče, ne dozvoljava mi da ispričam šta se Tamari dešava prethodnih dana, pošto je „dekoncentrišem“ i ona tako ne može da radi. Moram da naglasim da je komunikacija sa Tamarom potpuno nemoguća, pošto ona samo mumla. Na doktorkino pitanje da li bi mogla da napiše svoje ime, Tamara uzima olovku levom rukom, inače je dešnjak i crta kružiće. Doktorici skrećem pažnju da je Tamara dešnjak i da mi je suprug imao moždani udar od kog je preminuo, ali mi ona odgovara da se ne mešam u pregled, jer će me isterati napolje. U ordinaciju je ušla i starija ćerka koja je rekla da je Tamara na poslu duže radila i da je premorena. Na šta doktorica odgovara: „Ja radim i po 36 sati, pa šta onda?“. Tamara panično pokušava da nešto kaže, doktorica viče da je ne teramo da govori kada ne može i ispisuje nam uput za Infektivno odeljenje. Nakon izlaska iz ordinacije, Tamara i dalje pokušava da nam nešto kaže i zaključujemo da mora da piški. Obraćamo se sestri za toalet koja besno govori da ne može u  toalet na Odeljenju i da se snađemo. Izvodimo je ispred zgrade, momak, ćerka, još jedan naš prijatelj i ja držimo Tamaru da bi piškila u travu ispred klinike, krajnje ponižavajuće. Na Infektivnoj klinici prima nas veoma ljubazan lekar i uz kratak pregled zaključuje da Tamara nije za Infektivnu kliniku, ali da je neće pustiti da ode dok se ne utvrdi o čemu je reč i da ovo nije prvi put da pacijente sa Neurologije šalju kod njih da ih oni dalje upućuju na dodatna ispitivanje. Tamaru primaju u bolnicu, vade krv i šalju je na CT mozga. Nakon toga vade joj likvor iz kičmene moždine. Tamara je veoma uplašena i plačljiva. Doktori mi dozvoljavaju da ostanem kod nje do nekog doba.

21.01.2008. – Oko 9 sati kolima Hitne pomoći Tamaru, odvoze na Institut u Sremsku Kamenicu na magnetnu rezonancu glave. Oko 11 sati stiže nalaz i doktorica nam saopštava da Tamara ima šlog i da će je prebaciti na odeljenje Neurologije. Tamara je u veoma lošem stanju. Nakon nekog vremena prebacuju je na kliniku za Neurologiju, gde nas medicinske sestre primaju i kažu da će Tamaru voditi dr Slobodan Gvozdenović i da će je pogledati ujutru pošto je on već otišao kući. Ostajemo celo posle podne, niko je ne pregleda, dobija infuziju i posle kraja posete odlazimo kući.

22.01.2008. – Oko 8 časova starija ćerka i ja dolazimo kod doktora Slobodana Gvozdenović. Prima nas u svoju kancelariju veoma besan na svoju koleginicu (Tamaru Žikić-Rabi) za koju kaže da nema pojma o medicini uz mnoštvo psovki i pogrdnih reči na njen račun. Poziva mladog lekara-stažistu, kojem nakon objašnjenja situacije govori „Evo šta se dešava kada neko ne zna da postavi dijagnozu.“ Tada nam govori da je Tamarino stanje veoma ozbiljno, da može da se desi da ona ostane oduzeta i bez moći govora i da moramo da je ponovo vodimo na magnetu rezonancu – u privatnu ordinaciju VMR koja se nalazi u blizini klinike. Govorim da je Tamari rađena magnetna rezonanca u Sremskoj Kamenici na šta on odgovara da će nalaz možda dobiti i za pet dana. Odgovaram da su nalazi došli sa njom, ali dr Gvozdenović kaže da nije sve snimljeno i da će i on ići sa nama. Pristajem na snimanje, iako znam da je to za Tamaru veliki stres i ne znam da li je to i zaista bilo potrebno. Doktor nas savetuje da se sklonimo da nas ona ne vidi. Ponovo joj rade punkciju likvora iz kičmene moždine. U međuvremenu dolazi doktorica Tamara Žikić-Rabi i kaže nam: „Eto došlo je do male greške.“!!! Tamaru guraju na nosilima-kolicima (peške) po grbavom putu do ordinacije VMR u ulici Hajduk Veljkova (kod Sajma) gde je izvršena magnetna rezonanca. U toku snimanja tri puta sestra ulazi u sobu za snimanje i daje joj Bensedin pošto je Tamara bila veoma nemirna i otimala se. Nakon izlaska iz prostorije gde se vrši snimanje, prvo pitanje doktora Gvozdenovića osoblju ove ordinacije je bilo „Da li su regulisali račun?“ Mi smo se sklonili da nas Tamara ne vidi (po preporuci dr Slobodana Gvozdenovića), a ona nas je očajnički tražila pogledom. Na parkingu ispred ordinacije pitam doktora, koji drži nalaz u rukama da li je Tamarin život ugrožen, na šta mi on odgovara „Ma nije, sada imamo sve nalaze, dobiće terapiju i biće sve u redu, ma dogovorićemo se“. Tada nisam shvatila šta to treba da se dogovaramo. Savetuje da ne odlazimo kod Tamare, da je ne uznemiravamo i da je pustimo da se odmori i da treba da rade još neke analize. Ipak posle podne dolazim kod Tamare koja je uplakana i dalje na redovnom odeljenju ima temperaturu, doktor nije tu, dobija za večeru naseckanu slaninu i hleb. Pokušavam da joj dam nešto da pojede ili popije, ona sve odbija i deluje kao da joj je svejedno šta se dešava oko nje. Sestre me opominju, da napustim sobu, jer nije vreme posete.

23.01.2008. – Dolazimo oko 8 časova na odeljenje i ne zatičemo Tamaru u sobi i bakice koje su bile sa njom nam govore da je Tamari pozlilo u toku noći i da se nalazi u šok sobi. Doktor Gvozdenović nam kaže da Tamara nije odreagovala dobro na terapiju i da je oko 5 časova pala u komu i da će biti prebačena na Odeljenje Neurohirurgije, gde će izvršiti potrebnu operaciju. Na našu molbu medicinske sestre su nas pustile u sobu Intenzivne nege, gde zatičemo Tamaru na aparatima sa ogromnim flekama – crvenilu po celom telu. Oko 10 časova panično pitamo doktora Gvozdenovića zbog čega je već ne prebacuju na Neurohirurgiju, a on ležerno sa šoljicom kafe u rukama odgovara: „Pa moramo da otkucamo otpusnu listu.“ Oko 11 časova, kolima Hitne pomoći Tamara je prebačena na odeljenje Neurohirurgije. Odmah po prijemu doktorka Hajduković nam saopštava da je doneta jako kasno, da joj je stanje jako kritično i da su šanse da preži minimalne. Operisana je taj dan, nije dolazila svesti i nakon 6 dana, 29. januara preminula.

Nedelju dana nakon što je Tamara umrla starija ćerka i ja odlazimo kod doktora Slobodana Gvozdenovića na Odeljenje Neurologije, da tražimo objašnjenje zašto se sve tako aljkavo dešavalo i kakve će mere preduzeti jer je on šef odeljenja. U hodniku doktor se prvo pravi da nas ne prepoznaje i pita „A Vi ste?“.  Na oštro reagovanje starije ćerke prima nas u kancelariju gde vodimo neprijatan razgovor. Govori nam da je došlo do greške njegovih kolega, mada mi mislimo da je i njegova, a da on nikada neće svedočiti protiv njih. To se nekada tako jednostavno desi, to nam je sudbina. Da možemo da se žalimo ali nemamo gde, jer su oni svi jedni uz druge, da bukvalno ne možemo ništa. Jedino da vodimo privatni sud koji ćemo sigurno izgubiti, jer nam niko neće hteti veštačiti, samo ćemo mi sami to ponovo preživljavati. Šokirani ne znam ni kako smo napustili Neurologiju. Posle takvog razgovora ćerki je pozlilo pa je muž isti dan morao voditi kod lekara. Na Odeljenju Neurohirurgije, gde je Tamara preminula tražila sam nalaze i izveštaje, ali lekaru nisu hteli da mi daju. Naknadno sam na navedenom odeljenju, krišom, bez znanja lekara dobila Tamarine snimke bez opisa. Izveštaj sa snimanja magnetne rezonance iz privatne ordinacije VMR, dobila sam nakon trećeg odlaska u ordinaciju i sumnjam da su prepravljani.

Zbog ne pružanja skoro nikakve medicinske pomoći mom detetu je oduzeto pravo na život.

Dve godine moj život kao i život moje starije ćerke se pretvorio u strašnu moru. Pored strašne tuge i bola muči me i velika nemoć pred nepravdom koja nam je učinjena. Svake noći muči me i to da se takve stvari dešavaju i dalje i drugim ljudima. Ja Vas molim da preduzmete odgovarajuće mere, proverite znanje i psihološki profil dr Miroslava Ilina. Znanje uopšte o medicini dr Tamare Žikić, koja je kao stručnjak sa grupom lekara radila 2003. godine rad pod nazivom „Faktori rizika ishemičnog moždanog udara kod mladih ljudi“, a kada pred sobom ima takvog pacijenta ona to ne prepoznaje i to je za nju ,,mala greška“. Kakav je moral i doktorska etika dr Slobodana Gvozdenovića kada prvo psuje a zatim pokriva svoje kolege, vodi nas na teško i jako skupo snimanje kod svog prijatelja i posle toga ne preduzima ništa u cilju lečenja pacijenta.

Molim vas da proverite opšte stanje neurologije KCV da se ne dešavaju ,,male greške“ koje uništavaju ljudske živote i cele porodice i da se to više nikada nikome ne dogodi.

Za sve vreme trajanja ove agonije nisam bila sama i za sve gore navedene tvrdnje imam svedoke i koji će ukoliko bude bilo potrebe svedočiti.

Podnosilac tužbe:

Majka MARIJA PAP

ODGOVOR NA TUŽBU GLASI:

REPUBLIKA SRBIJA

OSNOVNO JAVNO TUŽILAŠTVO U NOVOM SADU

Broj: KT 1392/10

Dana: 14.10.2010. godine

NOVI SAD

MK/ZŠ

MARIJA PAP

NOVI SAD

Povodom Vaše krivične prijave podnete ovom tužilaštvu protiv prim. dr. sci. med. Slobodana Gvozdenovića, asis. mr. sci. med. Tamare Žikić-Rabi i dr. med. Miroslava Ilina, zbog krivičnog dela iz čl. 251 Krivičnog zakonika, koji ste Vi označili u krivičnoj prijavi, mada iz sadržine krivične prijave proizilazi da se u konkretnom slučaju u prijava odnosi na krivično delo teška dela protiv zdravlja ljudi iz čl. 259 st. 4 u vezi sa krivičnim delom nesavesno pružanje lekarske pomoći iz čl. 251 st. 3 u vezi sa st. I Krivičnog zakonika, izveštavamo Vas da je rešenjem ovog tužilaštva od 14.10.2010. godine, odbačena Vaša krivična prijava, jer ne postoji osnovana sumnja da su osumnjičeni učinili navedeno krivično delo.

Ukoliko smatrate drugačije, imate mogućnost da u roku od 8 dana računajući od dana prijema obaveštenja, Osnovnom sudu u Novom Sadu protiv prijavljenih zbog navedenog krivičnog dela podnesete zahetv za sprovođenje istrage.

Zamenik javnog tužioca

 Milena Kojić