Jedno pitanje, maltene iskonsko, se uvek postavlja kroz ekonomske paradigme: Koliko država treba da se meša u ekonomiju jedne zemlje, odnosno u samu privredu? Mnogi su pokušali da odgovore ali praksa uvek pokazuje dva lica jednog novčića. Liberalisti zagovaraju tezu da država gotovo nimalo ne treba da se meša i da će nevidljiva ruka Adama Smita da balansira i vodi svaku privredu ka prosperitetu. Tom logikom se vodila i Amerika sve dok nije došla kriza i dok se nisu direktno umešali u bankarski sistem i upumpali preko 80 milijardi dolara. Isto se desilo i u Evropi koja sebe deklariše kao (neo)liberalnu, jelte. Sa druge strane imamo jednu komunističku zemlju poput Kine koja ima dijametralno suprotnu teoriju ekonomske paradigme, ali u praksi pokazuje nešto potpuno suprotno. Sve se više otvara prema svetu a koncept ekonomije sve više pokazuje liberalnije stavove.
No, danas neću pričati o tome. Želim da kažem da bez obzira na sve ekonomske teorije i prakse, ono što jedna normalna, moderna država mora da radi jeste da kreira pozitivnu i pravednu atmosferu u privredi i da stimuliše kompanije da više rade i privređuju. Naravno, Srbija ne spada u takve zemlje. Država Srbija direktno, svesno i nerazumno bukvalno tera kompanije u sivu zonu. Postavlja se pitanje zašto? Mnoga pitanja su tu:
- Zašto su porezi i doprinosi toliko visoki?
- Zašto osoba koja ima više firmi, ili radi na više projekata/firmi mora da dva puta plaća zdravstveno? Zdravstvo u haosu, i nema potrebe (niti je normalno) da plaćamo dva puta zdravstveno a ne koristimo ga.
- Zašto osoba koja ima više firmi ili radi na više projekata/firmi mora dva ili više puta da plaća penziono (pio fond). Ja od tog penzionog necu dinara videti, ali da recimo uplaćujem novac u dobrovoljni penzioni fond posle 15 godina bih bogami imao lepe novce.
- Zašto recimo su porezi na autorske ugovore gotovo 40%? Znači neki dizajner uradi logo nekoj firmi, plate ga 100 eur, on mora državi da da 40 eur? pa ko bre normalan će državi da prijavi taj prihod?. Država direktno ovde tera veliki broj ljudi u sivu i crnu zonu
- Zašto je birokratija toliko neverovatno užasna? Hoćete da gradite zgradu, morate nemog podmititi. Ili krenuti bez dozvole. Svi koji su počeli da grade bez dozvole su završili započeto bez posledica. I ne krivim ih.
- Zašto je toliko teško poslovati sa inostranstvom? Ne možete normalno isplatiti nikoga u inostranstvo. Za uplatu vam treba da stalno banci šaljete neke papire. Zato lepo ljudi otvore firme u inostranstvu ili u poreskim rajevima i završe posao
- Zašto ne mogu nekome da uplatim 10 eura u okviru Srbije, ali mogu 2.000.000,00 din bez problema? Nego da bih ja nekome uplatio mora da mi da ovlašćenje potpisano i overeno u sudu? Šta je sa mozgom?
Pitanja je tu milion ali bih se zadržao na ovim.
Država Srbija zbog potpuno nerazumnih odluka svakodnevno tera fizička i pravna lica u sivu zonu i ilegalu i potpuno je slepa i gluva na užasno i katastrofalno stanje
u privredi. Da li ćemo dočekati dan kada će biti stvoren normalan ambijent za poslovanje? Verujem da hoće. Negde pred sam kraj mog života, a sada mi je 28 godina. Pa vi računajte
6 thoughts to “Država kao glavni krivac za sivu zonu i rasulo u privredi”
Ovo je post iz perspektive maloga radnika/preduzetnika. Video bih kako bi autor reagovao i uopšte bio zabrinut za problematiku da ima firmu sa monopolskom pozicijom u svom segmentu. Jednostavno, država štiti krupan kapital i interese većih majstora kuhinje. Mislim da se zaluđujemo da državni organi imaju snage da se odupru parama koje potiču iz tih interesnih sfera (i legalnim i nelegalnim kanalima).
Naravno da država nema „romantično“ gledište u odnosu na male preduzetnike…
Ali, ako iko u ovoj zemlji ima malo mozga, zgodno bi bilo da shvati dve stvari:
– da (u zdravijim državama) od ovih malih preduzetnika nastaju neki veći,
– da preduzetnici, taj najvitalniji deo svake privrede, zapravo izdržavaju sve te mangupe koji čine Državu.
Mogu oni nas da vole ili ne vole, da nas omalovažavaju ili ne – ali je pitanje vremena kad će morati da shvate da država ne živi ex nihilo, da mora postojati neka supstanca.
Mislim da se to za mog života neće desiti :), ali činjenica jeste….
Nije iz perspektive malog radnika. Primenjuje se i na veća preduzeća. Kada neko preduzeće ima 50 radnika i treba da odvoji mesečno milione za bruto plate, njima bi olakšanje svakako značilo. Time bi i plate radnika bile veće. Kod Miškovića su recimo plate u Tempu, Delta sportu oko 20.000,00 din. Pritom čovek ne plaća ni doprinose, a duguje i za poreze, ali to je već neka druga priča.
Misliš da bi Miško ili bilo koji drugi domaći vlasnik kapitala podigao zarade kad bi dobio olakšice? Njegov cilj je uvećati svoj kapital, primitivnom metodom, umanjenja troškova. Svih troškova. Nisu oni neobrazovani, nego to im dozvoljava ogromna ponuda na tržištu rada, a krupnim kapitalistima (poput Miška) i monopolistički položaj na tržištu(ima).
Broj glasača koji rade ili zavise od države je veći od broja ljudi koji rade u realnoj privredi, Kraj. Nema tu nikakvih promena. Off što se tiče Amerike, ona se itekako mešala u sve i svašta i pre ove krize, pogotovo bankarstvo.
U narednih 10 godina, sigurno se neće mnogo popraviti situacija, jer ima 1M nezaposlenih. Zbog toga je navala na parazitska fiktivana, radna mesta kod države, velika. A da bi se ona finansirala, mora da se direktno i indirektno oporezuje, privreda. A i tu aršini nisu isti, lakše je uzeti preduzetnicima, nego tajkunima. Masovno zapošljavanje polupismenog i neobrazovanog naroda je moguće samo ogromnim javnim radovima ( kanal do Egejskog mora 🙂 ili u poljoprivredi, a tu se nešto nismo pokazali, uprkos geografskim predispozicijama. Sva pitanja koja si postavio, čini mi se, vuku koren iz gore navedenog.